Амерички геноцид: Како је епохално достигнуће помогло једном од највећих покоља у историји

Железница је, према мишљењу историчара, увелико убрзала процес истребљења и поробљавања домородачког становништва Северне Америке, а такође је допринела уништавању природне разноликости на континенту, пише РТ.

Ширење на Запад

Развој железничке мреже у САД у 19. веку био је директно повезан са територијалним ширењем америчке државе. У почетку су британски колонизатори заузимали уски појас обале дуж Атлантског океана. У то време Индијанци су били бројчано надмоћнији, тако да су колонизатори на друге начине доприносили њиховом истребљењу.

Европљани су све чешће практиковали отворено насиље, па је један број племена у потпуности уништен. Осим тога, 1823. године Врховни суд САД донео је одлуку да индијанске територије „никоме не припадају“ и да могу припасти колонизаторима који их први „открију“.

На самом почетку развоја редовног железничког саобраћаја у земљи 1830. године, ступањем на снагу закона „О пресељавању Индијанаца“, домородачка племена су почели масовно да потискују западно од реке Мисисипи. Насилно исељавање било је праћено масовном смрћу од глади и болести.

Иако је званични Вашингтон обећавао да се неће мешати у живот Индијанаца који су живели западно од Мисисипија, брзо су заборавили на то.

Као резултат рата, који је трајао од 1846. до 1848. године, САД су анексирале приближно половину територије Мексика. Међутим, обалски део Калифорније Американци су почели да насељавају веома активно. Након што је 1848. године тамо откривено злато, хиљаде људи са источне обале кренули су у Калифорнију копненим путем, јер нису имали новца за путовање морем.

Након ловаца на злато, трговаца, на територије западно од Мисисипија продрли су и војници. Американци више нису скривали да територију Индијанаца сматрају својом баштином. Док је источно од Мисисипија већ била изграђена развијена железничка мрежа, на запад се могло стићи само на коњима.

Прва трансконтинентална пруга

О изградњи пруге у правцу Тихог океана први је јавно говорио утицајни амерички бизнисмен Хартвел Карвер 1830-их година. Парламентарци су подржали његову идеју.

„Војска је била задужена за припрему изградње нове железнице, као и када је било речи о многим другим транспортним пројектима у САД“, објашњава Андреј Кошкин са Академије политичких наука Русије.

Према његовим речима, у периоду од 1853. до 1855. године Министарство рата САД организовало је географска истраживања територије укупне површине око милион квадратних километара. Разрадили су три потенцијална правца изградње, али су се одлучили за централну руту, која је планирана у области реке Плат. Амерички председник Абрахам Линколн је 1862. године потписао такозвани Закон о пацифичкој железници, који је регулисао изградњу. Касније је пруга добила назив прва трансконтинентална пруга. За реализацију пројекта биле су задужене две компаније — „Унион пацифик“ и „Централ пацифик“.

У зависности од терена, компанијама је за изградњу пруге у дужини од једне миље плаћано од 16 до 48 хиљада долара. Квалификовани радници су били бивши војници грађанског рата, док су неквалификовану радну снагу чинили Кинези. Током изградње подигнути су мостови који су се у то време сматрали најновијим инжењерским достигнућем. Приликом пробијања тунела коришћен је нови експлозив — нитроглицерин, који је био ефикасан, али нестабилан, што је често резултирало несрећама са фаталним исходима.

Изградња железнице званично је завршена 10. маја 1869. године. Дужина прве трансконтиненталне пруге износила је 3077 километара. Крајње тачке су првобитно били градови Сакраменто и Омаха.

Америчка железница је 4. јуна 1876. године поставила рекорд: воз је из Њујорка до Сан Франциска стигао за 83 сата и 39 минута. Десет година пре тога путовање теретним колима на тој релацији трајало је неколико месеци.

Истребљење бизона

Међутим, изградња железничке пруге била је права трагедија за Индијанце.

„Изградња је била узнемирујући фактор за домороце. Дуж железнице су ницала насеља и фарме. Било је јасно да земља у подручју железнице више не припада Индијанцима. Због тога су они стално нападали раднике“, наводи историчар Алексеј Стјопкин.

Према мишљењима стручњака, највећа трагедија за домородачко становништво било је изумирање бизона, које је било повезано са изградњом железнице.

„Возови су плашили животиње, поремећене су трасе њихове миграције. Бизони су изгубили традиционалну крмну базу. Али оно што је најважније — почело је њихово истребљење, прво од стране радника на железници, а касније и од стране путника“, појаснио је Стјопкин.

Железнички радници су чак ангажовали и групу ловаца која је укључивала и прослављеног Вилијама Кодија, познатијег као Буфало Бил, који је за 17 месеци убио више од четири хиљаде бизона.

„Ловци на бизоне су у последње две године учинили више него сва редовна војска за последњих 30 година када је реч о решавању проблема Индијанаца. Они уништавају материјалну базу Индијанаца. Пошаљите им барут и олово и пустите их да убијају, гуле и продају кожу, све док не истребе све бизоне“, изјавио је својевремено у Вашингтону један од највећих непријатеља Индијанаца, генерал Филип Шеридан.

Пуковнику Ричарду Доџу се приписују речи: „Смрт сваког бизона значи нестанак Индијанаца.“

Железнички радници су у то време позивали путнике Прве трансконтиненталне пруге да пуцају у бизоне са прозора возова, а такође су организовали рекреативне ловне вожње.

Док је према проценама биолога почетком 19. века број бизона у САД достизао 75 милиона, крајем века остало их је мање од хиљаду. То је био страшан ударац за Индијанце.

Велики рат Сијукса 1876. године био је последњи велики сукоб са староседелачким народом на континенту. Према проценама историчара, број Индијанаца на територији САД смањио се са неколико милиона на 250 хиљада од почетка колонизације до 1900. године.

Спутник