Suva koža, topla hrana: U bombarderima B-2 koji su pogodili nuklearna postrojenja u Iranu

Sa mogućnošću dopune goriva u vazduhu, vreme leta bombardera B-2 Spirit je praktično ograničeno samo fizičkom izdržljivošću njegovih pilota.

Tokom 37-časovne misije napada na iranska nuklearna postrojenja 22. juna, to ljudsko ograničenje je dovedeno do krajnjih granica.

"Piloti B-2 mogu da legnu da odspavaju. Međutim, to rade u ograničenom prostoru iza sedišta na metalnoj površini, što nije udobno", rekao je za RSE portparol vazduhoplovne baze Vajtman u Misuriju, gde su smešteni bombarderi.

Pored toga, portparol vazdušnih snaga kaže da "letelica generiše sopstveni kiseonik – to jest izvlači ga iz atmosfere – zbog čega u letelici gotovo da nema vlage, što zauzvrat dovodi do toga da piloti moraju stalno da se hidriraju, a i dalje imaju problema kao što su suva i ispucala koža".

B-2 su razvile SAD tokom Hladnog rata kao stelt bombarder sa stelt efektom koji može da nosi nuklearno oružje, može da prođe pored hiljada radarskih stanica Sovjetskog Saveza i izbegne impozantni sovjetsku flotu od hiljada aviona presretača i raketa zemlja-vazduh.

Dizajn krila B-2, kao i strogo poverljiva obloga koja apsorbuje radar i druge napredne tehnologije, daju bombarderu širine 52 metra radarski otisak ekvivalentan onom kakav ostavljaju samo velike bube. Prvi put je poleteo u julu 1989. godine.

General-potpukovnik Mark E. Vederington (Weatherington), zamenik komandanta Globalne udarne komande američkog vazduhoplovstva, rekao je za RSE da je jedan od najstresnijih aspekata misije dugog dometa, kao što je napad "Ponoćni čekić" na Iran, dopunjavanje goriva iz aviona-tankera, operacija koja je za B-2 potrebna svakih šest sati.

"Dopunjavanje goriva u vazduhu je apsolutno ključno, a ako je mračno, oblačno, turbulentno itd., može zahtevati više koncentracije", kaže on.

Piloti su opisali kako su na kraju delikatne operacije dopunjavanja goriva, koja zahteva oko 30 minuta intenzivne koncentracije, bili obliveni znojem.

Za pilote nema tuširanja niti presvlačenja. Posade bombardera B-2 nose pojas, prsluk za spasavanje i prsluk za preživljavanje preko svojih letačkih kombinezona, što presvlačenje čini previše složenim postupkom usred borbene misije.

Oskudna posadaDopunjavanje goriva za ljude u bombarderu je ipak daleko manje naporno.

B-2 je opremljen mikrotalasnom rernom i piloti nose hranu po svom izboru.

"Sarađujemo s pilotima kako bismo im predložili šta i kada da jedu, ali svaka osoba zaista nosi šta želi", kaže Vederington, dodajući da je "hidratacija ključna za tako dug let".

B-2 je bio konfigurisan da primi posadu do tri osobe, ali njime upravljaju samo dva pilota, od kojih je jedan komandant misije.

Tako oskudna posada je delimično potrebna da bi se smanjili troškovi. Visoko obučeni ljudi su jedan od najskupljih aspekata naprednih sistema naoružanja, a B-2 je od samog početka na meti kritika zbog svojih troškova. Svaki B-2 košta oko dva milijarde dolara, a proizvedeno ih je 21.

Obuka za spavanjeJedna od posledica letenja s tako malom posadom je da piloti imaju malo vremena za odmor.

Vederington kaže da piloti B-2 izabrani za borbenu misiju provode nekoliko dana radeći s "vazduhoplovnim fiziologom" kako bi uskladili svoj obrazac spavanja s rasporedom predstojeće misije. On, međutim, kaže da "koliko i kako spavaju varira od pojedinca do pojedinca".

Nije poznato kada je obuka za spavanje uvedena za pilote B-2, ali je to možda bilo posle rata na Kosovu, kada su američki piloti prijavili da su toliko bili pod adrenalinom usred napetosti borbe da su postali iscrpljeni, ali nisu mogli da spavaju čak ni tokom dugih letova.

Piloti B-2 aviona u prethodnim borbenim misijama koristili su amfetaminske pilule da bi ostali na oprezu.

Posle višestrukog dopunjavanja goriva i povremenog odmora na tajnom letu za Iran, najintenzivniji trenutak za pilote bili bi sami napadi, kaže Vederington.

"Izvršavanje misije u ciljanom području je verovatno najstresnije u ovom slučaju", kaže on.

Sa sedam B-2 aviona koji su bacili 14 masivnih bombi za uništavanje bunkera na zemlju koja je ranije oborila američke bespilotne letelice, "u operaciji u kojoj su bili skoro nezavisni u ciljanom području, ali sinhronizovano da bi postigle rezultate, to postaje zahtevna misija", dodaje Vederington.