Iranski Jevreji u Izraelu govore o bolu i nadi tokom sukoba
Bidžan Bahordari ima dve zastave u izlogu svog restorana brze hrane: plavo-belu izraelsku s Davidovom zvezdom i zastavu predrevolucionarnog Irana, zeleno-belo-crvenu trobojku sa zlatnim lavom i suncem u sredini.
Pošto je sipao punjene paprike, pirinač i bogati crveni sos u posudu za poneti mušteriji, zastao je da priča o tome kako je to kada njegova nova domovina u ratu sa zemljom rođenja.
"Želim i nadam se da će sada okončati režim. I čekam da se vratim tamo. Sedamnaest godina sam živeo tamo. I sećam se svega", rekao je za RSE. "Ujutru proveravam telefon, radio, televizor – nebitno šta."
Bahordari je otišao iz Irana kao tinejdžer da bi putovao 1978. godine. Dok je bio na putu, iranski šah je svrgnut i uspostavljena je Islamska Republika. Bahordari se nikada nije vratio.
Sada je oženjen u Izraelu, ima decu i već 10 godina vodi kafić "Nova hrana života" na pijaci Levinski, oblasti ispunjenoj persijskim radnjama.
Procenjuje se da u Izraelu živi 250.000 iranskih Jevreja, definisanih kao Jevreji rođeni u Iranu plus druga i treća generacija. Bahordari je donekle neobičan slučaj, pošto se doselio pre Islamske revolucije. Većina drugih je došla kasnije.
Jedan takav Iranac je vlasnik prodavnice koja prodaje orašaste plodove i sušeno voće, nekoliko koraka od Bahordarijeve radnje. Predstavljajući se jednostavno kao Meir, rekao je da je došao u Izrael 1979. godine. Trenutni rat, rekao je, doneo mu je pomešana osećanja – ali i nadu.
"Veoma je čudno. Sve je čudno. Napadamo jedni druge. Ali to je za dobru stvar. Iranski narod pati. Njegova vlada je zla, veoma loša za ceo svet – ne samo za Iran", rekao je Meir, prelazeći s engleskog na hebrejski kako bi jasno izneo svoju poentu.
Ipak, dok je pun nade u budućnost, on takođe priznaje opasnosti trenutne situacije – ne samo što u Iranu ima civilnih žrtava, već i da bi promena režima mogla imati nepredvidive i potencijalno nasilne posledice.
"Bio bih veoma razočaran i tužan ako se tako desi. Ne samo ja, mnogo ljudi širom sveta. Snažno smo povezani putem društvenih mreža. Svi se molimo. Svi aplaudiramo", rekao je on.
Navodeći spisak zemalja u kojima je iranska dijaspora raštrkana, Meir je rekao da su se ranije "plašili da progovore".
"Ali sada se osećaju samouvereno. Očekujemo da će režim pasti", dodao je on.
Iran i dalje ima jevrejsko stanovništvo. Procene broja variraju od nekoliko hiljada ljudi do negde u rasponu od 10.000 do 20.000. Ta populacija je bila mnogo veća pre 1979. godine.
Mnogi Jevreji su pobegli posle revolucije, jer su nove vlasti zauzele oštar antiizraelski stav, uključujući nepriznavanje prava Izraela na postojanje. Pogubljenje Habiba Elganijana 1979. godine, istaknute ličnosti u teheranskoj jevrejskoj zajednici, doprinelo je daljem podsticanju egzodusa u Izrael i druge zemlje, posebno u SAD.
Deo tog egzodusa bila je Nikola, koja je imala devet godina kada je njena porodica napustila Iran 1979. Sada holistička terapeutkinja u Jerusalimu, seća se da joj je jedne večeri u 10 sati rečeno da će krenuti sledećeg jutra. Rekla je da joj je dozvoljeno da ponese tri stvari.
Nikola je odlučila da ne kaže svoje prezime zbog zabrinutosti za bezbednost svoje majke, koja ima 77 godina i koja je još uvek u Iranu.
"Jedno oko plače, a drugo je srećno", rekla je ona povodom sadašnje situacije.
"Molim se da posle 47 godina režim padne... Plačem jer znam cenu koju ljudi u Iranu plaćaju", dodala je ona.
Nazad u Bahordarijevom kafiću u Tel Avivu, on je pokazao na zid s fotografijama poznatih gostiju, uključujući izraelske glumce i pevače. Na zidu se nalaze i portreti pokojnog šaha i njegove supruge.
Sa suzama u očima, Bahordari je otkrio svoj san.
"Napraviću još jedan restoran – veoma velik – u Iranu. I staviću zastave Izraela, Sjedinjenih Država i Irana, i (sliku) šaha, zajedno. Biće veoma, veoma posebno", rekao je on.