Михаило Меденица: Тамо далеко
Бизо монтенегринска, тишина је ваша слава и постојање!
Бруко балегарска, којом песмом славите то ништавило што отужно називате животима, државом, историјом будућношћу, кад „Тамо далеко…“ прогоните ко дивље звери?!
Но, не чуди да је нјлепша песма срспког стрдања и васкрса највећи непријатељ државе која не постоји, нације која зором ниче а ноћу вене, вере у стару аветињу који букве рукополаже за епископе а трње за богомоље!
Има ли краја вашему паду, несоји?
Вероватно не, јер сте досегли висине бесрамља и фукарлука с којих се довека пада и никад не падне.
Повисоко се гнездите лешинари костију сопствених предака…
И сам сам потомак ратника с Мојковца, једног од четовођа, рођеног и пострадалог као Србин, баш као што су сви из наше куће, наших кућа, ваших кућа страдали, но…
Ништа ме, као дете славних и часних брда Црне Горе, не сећа на прађеда ко тај анђеоски спев „Тамо далеко“, ништа!
Вазда заплачем кад се где запева, замшљајући Мијаила Ђуровог Меденицу неде у снегу до преко паса на Бојној њиви, где рањен с братственицима и саборцима не узмиче ни стопе знајући да је то што брани вредније и веће од живота!
Бранио је слободу, част, понос, вечност Црне Горе и Србије!
Бранио је наш савардак, катуне, огњиште- бранећи одступницу браћи српској!
Бранио је тамо далеко од дома свог све своје домове, своје збегове, своју изнемоглу браћу, своје ране и ране сваког брата.
Србина свог да би ко претекао и спевао те крсне и лиургијске стихове: „Тамо далеко…“!
Презирем вас, заиста вас презирем а мрзим себ што ишта осећам према вама јер балега никаквог осећаја вредна није, но презирем вас јер ми ударате да прађеда, чукунђеда, ђеда…на све наше који су стали над Мојковцем и заклели се славом српском, крстом часним и именом заветним да ће браћа стићи тамо далеко, да на обали мора, чежњиво загледани у даљину спевају најлепше стихове!
Није то тек песма, луде, то је опело свакоме страдаломе за част и слободу, баш као и нафора свакоме преживеломе, и завет да Србија и Црна Гора нкада више Србину не буду тамо далеко…
На песму сте ударили јер само ће љута и мрска тишина певати о вашој „слави“!
На анђеоски спев, јер ђавола славите песмама јаука, лелека и јецаја!
На песму, фукаро, јер ко нема пријатеља тај у свему види непријатеље!
Посро Бог, што је баба за такве знала да каже, да у две речи опише све што сте и што остаје за вама!
Дрзните се само да ударите на те свете стихове, неће бити довољно рупа да се у њих скријте пацови милогорског сметлишта!
Багро бедна, наши ће гробови и домови довека певати „Тамо далеко…“, док се вашим двором усташтва ори вама милија и дража: „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара…“
Михаило Меденица/Два у један