Most: Gubi li Zapad Srbiju?

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je zna li Zapad šta hoće na Zapadnom Balkanu. Sagovornici su bili Vesna Pusić, bivša ministrica vanjskih poslova Hrvatske, i Žarko Korać koji je u vreme ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića bio potpredsednik vlade.

Razgovaralo se o odnosu Zapada prema tri neuralgične tačke na Zapadnom Balkanu - Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.

U delu razgovora o Srbiji bilo je reči o tome da li Zapad popušta Vučiću zbog toga što se boji da ne izgubi Srbiju kao najveću zemlju u regionu, iako on vuče poteze koji Srbiju sve više približavaju Rusiji. Takođe, tema je i da li je rukovodstvo Srbije odlagalo rešenje kosovskog problema čekajući da se promene geopolitičke okolnosti, pa da uz pomoć Rusije povrati Kosovo i kako su nakon ruske agresije na Ukrajinu izneverena ta očekivanja.

Kad je reč o Bosni Hercegovini, postavljeno je pitanje da li je Milorad Dodik ojačao i pored sankcija koje su mu uvele Sjedinjene Američke Države i da li se on opredelio za Putina da bi sačuvao svoje bogatstvo.

U delu razgovora o Crnoj Gori bilo je reči o tome da li je Zapad pogrešio što je 2020. godine podržao stranke koje su na izborima skinule sa vlasti Đukanovićevu Demokratsku partiju socijalista i zašto je dozvolio da se destabilizuje Crna Gora koja je članica NATO pakta.

Omer Karabeg: Nakon ruske agresije na Ukrajinu Zapad se mnogo više bavi Zapadnim Balkanom nego ranije. Međutim, i pored značajnog angažmana Zapada situacija u regionu se pogoršava. Ima li Zapad strategiju kako stabilizovati Zapadni Balkan?

Vesna Pusić: Mislim da momentalno nema, ali, za razliku od situacije koja je bila prije ruske agresije na Ukrajinu, danas u Evropskoj uniji postoji jasna svijest da je Zapadni Balkan sigurnosno pitanje Evrope.

Ta svijest postoji i u sadašnjoj američkoj administraciji, iako oni u velikoj mjeri očekuju da će se Evropska unija pojaviti sa nekom konkretnom idejom. Svima je jasno da više ne važi stari pristup koji se zasniva na pretpostavci da Evropska unija ima tako silnu privlačnu moć da je to dovoljno da navede političare u zemaljama Zapadnog Balkana da ispune uvjete za članstvo.

Evropska unija mora nastupati mnogo aktivnije, prije svega sa stavom da je stabilnost na Zapadnom Balkanu pitanje i njene vlastite geopolitičke sigurnosti. Geopolitika se vratila u velikom stilu na međunarodnu scenu i Evropska unija svoju politiku prema Zapadnom Balkanu treba u tom pravcu modificirati.

Žarko Korać: Zapad doskora nije imao neku specifičnu strategiju prema Zapadnom Balkanu. Bilo je individualnih inicijativa. Tipičan primer je incijativa koja se sada zove Otvoreni Balkan koju su pre svega podržale Sjedinjene Američke Države.

Sad je očigledno da Evropska unija ima rezerve u odnosu na tu inicijativu.

Ja sam od početka bio vrlo skeptičan, a sada imam potpuno negativno mišljenje o Otvorenom Balkanu.

Mislim da je Zapad nakon ruske agresije na Ukrajinu postao mnogi svesniji problema na Zapadnom Balkanu.

U ovom trenutku očigledno je da pre svega Evropska unija, ali i SAD, žele rešenje kosovskog problema. Oni su svesni da je veoma rizično držati taj problem otvorenim, a to je tačno ono što želi sadašnja vlast u Srbiji, pre svega iz unutrašnjih razloga. Po njihovoj proceni, Kosovo je mesto gde najpre može doći do vrlo teških incidenata, čak i oružanih.

Popuštanje autokratama

Omer Karabeg: Imam utisak da Zapad pokušava da stabilizuje situaciju u regionu stalnim popuštanjem autoritarnim liderima. To se, po mom mišljenju. najbolje vidi na primeru Srbije. Zapad se boji da ne izgubi Srbiju kao najveću zemlju u regionu i stalno popušta Aleksandru Vučiću dok Vučić vuče poteze koji odgovaraju Rusima.

Pa zar nije postavljanje Aleksandra Vulina, koji se otvoreno zalaže sa ruske interese, na čelo obaveštajne službe bio prst u oko Zapadu. A Zapad nema odgovor na taj Vučićev potez. Sve se svodi na to da Zapad po stoti put poziva Srbiju da uvede sankcije Rusiji, a Vučić im po stoti put odgovara da to neće učiniti.

Vesna Pusić: Taj odnos prema Vučiću i Srbiji ostatak je starog pristupa Evropske unije prema Zapadnom Balkanu. Stari pristup polazio je od toga da je Srbija najveća zemlja Zapadnog Balkana i potencijalno i stvarno najveći destabilizator drugih država na tom području. Prema tome, treba pridobiti Srbiju i, kad se Srbija identificira s Evropskom unijom, sve druge zemlje će automatski to slijediti i problemi će biti riješeni.

Taj pristup se pokazao površnim jer se svaki pokušaj ugađanja diktatorskim osobama i režimima uvijek loše završi s obzirom da oni to protumače kao slabost, a ne kao pružanje ruke pomirenja.

Inače, moje je mišljenje da je Srbiji apsolutno mjesto u Evropskoj uniji bez obzira na Vučića. Srbija je dio Evrope i nikad neće biti ruska gubernija. Pitanje je samo kako to postići.

Naglasila bih dvije stvari. Prvo, mislim da Srbija više ne može biti prva država Zapadnog Balkana koja će ući u Evropsku uniju. Srbiju treba okružiti uspjehom. Vučić je osjetljiv na uspjehe susjeda i, kada bi svi susjedi napredovali na evropskom putu, mislim da ne bi dozvolio da Srbija bude zadnja.

Drugo, Evropska unija treba da se što više obraća društvima u zemljama Zapadnog Balkana, a ne liderima. Zato što se mnogi od lidera, posebno oni koji se koriste nacionalizmom - tu mislim i na Vučića, i na Dodika, i na Čovića - boje Evropske unije. Oni se boje da ne dožive sudbinu bivšeg hrvatskog premijera Ive Sanadera koji je zadnjih 10 godina proveo u zatvoru pod optužbom za korupciju. To je nešto što sve njih boli i o čemu razmišljaju. Oni u stvari ne žele da njihove zemlje postanu članice Evropske unije.

Međutim, društva u svim tim zemljama nemaju kud ići nego u Evropsku uniju. A Evropska unija ima puno instrumenata pomoću kojih se može obraćati tim društvima - od uključivanja svih zemalja Zapadnog Balkana u sistem roaminga, preko zajedničke politike u situacijama pandemije i prirodnih katastrofa, do buduće energetske strategije.

U to spada i ono što je prošlog mjeseca napravljeno u okviru Berlinskoga procesa, a to je sporazum o formiranju zajedničkog tržišta na Zapadnom Balkanu. Sve su to stvari koje se mogu dogoditi prije članstva u Evropskoj uniji i koje bi građanima u državama Zapadnog Balkana demonstrirale da ima napretka.

Izneverena očekivanja

Žarko Korać: Mislim da se Vučić sada nalazi u novoj poziciji. Polako se menja odnos Zapada prema njemu. Nemam utisak da je toga svestan i to je duboko zabrinjavajuće. Ako gledate njegovog suštinskog portparola - i to prilično nemoćnog - premijerku Srbije Ana Brnabić, ona imitira njegovu sve agresivniju retoriku prema Zapadu. Ona je upravo izjavila da nije bitno što je parlament Holandije tražio da se suspenduje bezvizni režim sa Srbijom.

Mene to podseća na retoriku Slobodana Miloševića koji je stalno govorio - nije bitno, ne mogu oni da se dogovore.

Pomenuo bih i jedan paradoks srpskog nacionalizma. Dobrica Ćosić, glavni ideolog srpskog nacionalizma poslednjih 30-40 godina, govorio je da Srbija treba da bude strpljiva i da čeka promenu svetskih okolnosti da bi rešila svoja ključna pitanja. A to su vraćanje Kosova u vazalni položaj, secesija Republike Srpske, odnosno razbijanje Bosne i Hercegovine, i ponovno pripajanje Crne Gore.

Kada je Rusija započela agresiju na Ukrajinu, došlo je do promene geostrateških odnosa, ali rezultat je bio sašvim suprotan od onoga što su očekivali srpski nacionalisti. Rusija je izgubila uticaj na svetskoj sceni. Ona je danas parija u Evropi i na Zapadu sa tendencijom da se produži njena politička, ekonomska i svaka druga izolacija. Srbija više ne može računati na pomoć s te strane.

Oslanjanje na Rusiju potpuno ju je izolovalo. I Vučić je potpuno izolovan na svetskoj sceni. Njegova politika čekanja na trenutak kada će uz pomoć Rusije podržati secesiju Republike Srpske, ponovo pripojiti Crnu Goru i staviti Kosovo u vazalni položaj pokazala se pogrešnom.

On bi morao da promeni svoju politiku, ali nije u stanju.

Vučić je doskora imao vrlo čudnu podršku Angele Merkel. Kada je Angela Merkel krenula u region u oproštajnu posetu, prvo je došla u Beograd. Ona je tada hvalila Vučića i pored ostalog rekla da je on čovek koji drži reč. Moram reći da je kompletna Srbija, uključujući verovatno i njegove glasače, bila šokirana. Jer, ako je nešto karakteristično za Vučića, to je da nikad ne drži svoju političku reč. On jeste bio privilegovan od strane Zapada, ali je tu privilegiju izgubio.

Dodikovo bogatstvo

Omer Karabeg: Uzmimo slučaj još jednog autoritarnog lidera - Milorada Dodika. Dodik podržava rusku agresiju na Ukrajinu. I ne samo to. On je jedini lider u Evropi koji je otvoreno podržao rusku aneksiju delova okupirane ukrajinske teritorije i čak poslao svoje posmatrače na referendume o aneksiji. Ne znam ko je još to uradio u Evropi.

Dodik je već duže vremena na crnoj listi Sjedinjenih Američkih Država. I pored svega toga Dodik je danas jači nego ikad. Hvali se da zajedno svojim saveznikom, liderom bosanskohercegovačkih Hrvata Draganom Čovićem, može da kroji sudbinu Bosne i Hercegovine. Čemu onda sankcije Dodiku?

Vesna Pusić: Mislim da su sankcije Dodiku vrlo važne. Kao što je poznato, sankcije ne proizvode efekt odmah. Vrlo je važno da su uvedene Dodiku, a po mom mišljenju vremenom bi mogle da budu uvedene i Čoviću iako je on manje važan naprosto zato što nema entitet kojim upravlja kao što je to slučaj sa Dodikom, ali što se tiče politike prema Bosni i Hercegovini ne vidim da je puno bolji.

Moje je mišljenje da se kod njih prije svega radi o strahu od Evropske unije, odnosno od bilo kakvog mijenjanja status quoa.

Dodik je ušao u politiku kao prozapadni čovjek koji nije sudjelovao u ratnim zločinima, koji je javno osuđivao genocid u Srebrenici i koji se na poziciji vlasti ozbiljno obogatio. I naravno da ne očekuje da će Evropska unija štititi njegovo bogatsvo. To može samo Putin. Nije Dodik jedini. Čim se ljudi na vlasti u našoj regiji značajno obogate - to ih odmah približi Putinu.

Po mom mišljenju, Dodik je čak jedno vrijeme na neki način ucjenjivao Vučića namećući se kao pravi Srbin koji je vrlo visoko na ljestvici srpskog nacionalizma i naravno podržavajući Putina.

A što se tiče Vučića, mislim da se nije snašao u novoj situaciji koja je nastala nakon ruske agresije na Ukrajinu. On misli da još uvijek može balansirati između jedne i druge strane. Međutim. više ne postoje dvije strane. Dodik je to ranije shvatio, pa se odlučio za Rusiju jer računa da je to jedino mjesto gdje može spasiti ono što je stekao dok je bio na vlasti.

Žarko Korać: Treba imati na umu dve stvari. Prvo, Dodik je jedva izabran za predsednika Republike Srpske. Sećate se demonstracija. Žena koja ga je skoro porazila je manje-više bila anonimna. Sasvim je druga stvar njegova stranka. Ali sada govorimo o njemu lično.

Drugo, on je upravo dao saglasnost da Bosna i Hercegovina dobije kandidatski status. Mislim da je to značajna i ohrabrujuća politička odluka i za građane Bosne i Hercegovine i za ceo region. On je to vrlo cinično prokomentarisao u smislu ne znam šta će nam to, ali je svejedno dao saglasnost.

Omer Karabeg: Ali on hoće u Evropu pod njegovim uslovima.

Žarko Korać: Neće on nikad ući u Evropu pod njegovim uslovima. Dodik koji predsedava entitetom od milion stanovnika, ako ih ima i toliko, sigurno neće diktirati uslove Nemačkoj koja ima 80 miliona stanovnika.

Mislim da je s njim obavljen neki razgovor - i to je ono što meni uvek stvara malu zadršku u komentarima. Ne znam kakvi se privatni razgovori vode i kakve se poruke šalju tim ljudima. Rekao bih da je u pitanju politika s kojom ja nisam saglasan, ali koja je doskora bila manje-više dominantna - to je takozvana politika štapa i šargarepe. Znači, ovo bi bila neka šargarepa.

Mislim da je Dodik svestan da nije više tako popularan i da će neke ustupke morati da pravi. S obzirom da je on vrlo beskrupulozan političar, ne bih isključio da bi pod nekim okolnostima mogao brže da promeni svoju politiku nego Vučić. Za razliku od Vučića koji je autentični nacionalista jer je deset goduna bio potrčko Vojislava Šešelja, Dodik je političar kome je cilj da zarađuje, da se bogati i da zbog toga što duže ostane na vlasti.

Dakle, pre verujem da bi Dodik mogao da promeni svoju politiku u onoj meri u kojoj je to moguće, s obzirom na njegovo glasačko telo, jer on nije nikakav iskreni nacionalista. Ni za vreme ratova nije bio neki posebni nacionalista. Dodik je čovek koji se bogati i koji vlast vidi samo kao sredstvo za bogaćenje za razliku od Vučića koji jeste autentični nacionalista. Njegovo vjeruju je formirano u Srpskoj radikalnoj stranci. On je maskirani evropejac, a u stvari autentični ekstremni srpski nacionalista.

Vrlo malo verujem u promenu Vučićeve politike sem ako ne bude izložen jako ozbiljnim pretnjama i ucenama što, po mom mišljenju, u relativno skorom vremenu može da mu se dogodi.

Destabilizacija NATO države

Omer Karabeg: Da krenemo na treću neuralgičnu tačku, to je Crna Gora. Tamo su političke stranke, koje su na izborima 2020. pobedile partiju Mila Đukanovića, imale podršku Zapada. Međutim, na kraju se pokazalo da ta koalicija - umesto da zemlju učini demokratskijom i ubrza njen put ka Evropskoj uniji - radi po diktatu Beograda što u krajnjoj liniji odgovara Moskvi.

Ovih dana je vladajuća koalicija i pored upozorenja i Brisela, i Vašingona, i Venecijanske komisije u skupštini izglasala zakon kojim se protivustavno ograničavaju ovlašćenja predsednika Đukanoviću i time izazvala tešku političku krizu u Crnoj Gori. Jača ruski uticaj u NATO zemlji, a Zapad ne može da to spreči.

Vesna Pusić: Mislim da je Crna Gora najosetljivija točka. Možda osjetljivija čak i od Kosova. Jer Kosovo danas ima zaista nekorumpiranog premijera i nekorumpiranu predsednicu. I to je jedan od razloga što su svi, koji su stalno kritizirali korupciju na Kosovu, sada u šoku i ne znaju kako se ponašati. To u ovom trenutku Kosovo čini stabilnijim nego što je Crna Gora.

Ono što se u Crnoj Gori dogodilo na izborima 2020. mnoge zemlje sa Zapada i mnogi komentatori i političari su tretirali kao demonstraciju demokracije mada je bilo sasvim jasno da tu nikakve demokracije nema naročito s obzirom na činjenicu da je koalicija, koja je tada došla na vlast, imala većinu od jednog člana parlamenta, a ponašali su se kao da je to totalna pobjeda, trijumf, kao da su sravnili sa zemljom i do nogu potukli protivnike.

Ništa od toga nije bilo istina. Vidjelo se da nemaju nikakve proevropske ambicije prije svega zbog činjenice da je noseća stranka te koalicije Demokratski front za kojeg znamo da je ruska ekspozitura. To se znalo i prije. Sve je još dodatno bilo zapakirano u borbu protiv korupcije, a u tome su im glavni saveznici bili Vučić i njegova vlast za koje se zbilja ne može reći da su prvaci u borbi protiv korupcije.

U međuvremenu se pokazalo da opozicija, koja je 2020. u Crnoj Gori došla na vlast, nije politička opozicija. To je opozicija postojanju Crne Gore kao neovisne države. I po tome je Crna Gora različita od svih ostalih zemalja u regiji gdje možete imati silne političke sukobe, silne svađe i mržnje, ali nigdje nemate opoziciju koja misli da država ne treba postojati.

Izuzimam Dodika, ali on misli da samo Bosna i Hercegovina ne treba postojati dok Republika Srpska treba postojati kao država. Crnogorska opozicija je de facto bila opozicija postojanju samostalne države. A to je naročito opasno zato što je ulaskom Crne Gore u NATO sigurnosno konsolidirana jadranska obala od Italije do Albanije.

Rusija ima aspiraciju da se ta sigurnosna konsolidacija razbije tako što će se destabilizirati Crna Gora i eventualno povući iz NATO saveza što bi zaista bilo katastrofalno.

I sada se Crna Gora - koja bi danas vjerojatno bila pred vratima Evropske unije da prije dvije godine nije odustala od evropskog puta - našla u situaciji da zapravno nije sigurno da li će opstati kao država. Negirajući njenu samostalnost na nju su navalili i Rusija, i Srbija, i Srpska pravoslavna crkva.

Žarko Korać: Mislim da je Crna Gora u ovom trenutku najviše ugrožena na Zapadnom Balkanu. S velikim očajem sam gledao šta se dešavalo u poslednje dve godine. Mislim da Evropska unija jako slabo i sa ogromnim zakašnjenjem reaguje.

Navešću samo primer da je URA, stranka Dritana Abazovića, premijera u tehničkom mandatu i u ostavci, upravo primljena u asocijaciju zelenih stranaka Evrope iako je iz stranke Zelenih ministarka spoljnih poslova Nemačke koja bi trebalo da zna da URA praktično više ne postoji jer ima ekstremno mali broj glasova i da vodi potpuno antievropsku politiku.

Crna Gora je na ivici jako ozbiljnih događaja.

Procrnogorske, suverenističke stranke više nemaju mogućnost paralmentarnog načina borbe, one prelaze na uličnu, vaninstitucionalnu borbu. I to je Demokratska partija socijalista jasno rekla - mi nemamo više ništa drugo nego vaninstitucionalnu borbu.

I Venecijanska komisija i zapadne ambasade kažu se ne može zakonom menjati ustav s ciljem da se smeni Milo Đukanović jer su ionako za pet meseci predsednički izbori. Postoji procedura izmene ustava. On se ne može menjati zakonom koji je izglasan s jednim poslanikom više. Posle izglasavanja nelegalnog zakona bilo je nekih zapadnih reakcija, ali ja sam veliki pesimista.

Mislim da je Crna Gora najbolji primer kako ne postoji jedinstvena evropska politika prema regionu. Stvoreno je jedinstvo u odnosu na ukrajinsku krizu koje se održava. S izvesnim teškoćama, ali se održava.

Ali, kad je u pitanju naš region, zapanjujuće je da ne postoji nikakva saglasnost oko toga da je u slučaju Crne Gore bilo potrebno mnogo ranije reagovati.

Koji je razlog da su Demokrate i URA doskora imale ili još uvijek imaju podršku Evropske unije kada te dve stranke daju glasove partijama koje plaćaju Beograd i Rusija koji žele da ponište postojanje Crne Gore kao samostalne države. Meni je to, verujte, potpuno neshvatljivo.

Mislim da Evropska unija nije svesna da zbog njene pasivnosti i pogrešne podrške u Crnoj Gori može da bukne kriza o kojoj nisu ni sanjali kako bi mogla da izgleda. Nadam se da grešim, ali to je sasvim moguće.

Jedina stolica

Omer Karabeg: U zaključku, pošto stabilnost Zapadnog Balkana pre svega zavisi od Srbije kao najveće zemlje, mislite li da će Zapad uspeti da je na kraju privuče na svoju stranu ili će se ona sve više približavati Rusiji i tako sve više destabilizovati Zapadni Balkan?

Vesna Pusić: Mislim da se Vučić u potpuno pogrešnom trenutaku približava Rusiji. Jer on u Srbiji nije bio glavni ruski saveznik. Uvijek se pričalo o drugim političarima koji su glavne ruske uzdanice u Srbiji. Među njima nije bio Vučić. Čini se da se u zadnje vrijeme on ipak opredijelio za tu stranu. Gotovo je tragikomično koliko to radi u krivom trenutku.

Ipak, ja mislim da će Srbija apsolutno završiti u Evropskoj uniji. Pitanje je samo kada i sa koliko poteškoća i odlaganja. Rusija, u koju se Srbija uzdala i još uvijek se uzda, u takvoj je poziciji da joj ne može pomoći. Ona de facto tretira Srbiju i Dodika kao svoje glavne, a čini se i jedine saveznike. Već to samo po sebi govori u kakvoj je Rusija bezizlaznoj i desperatnoj situaciji.

Srbiji zaista trebaju drugi saveznici. Prirodno je da joj saveznici budu Evropska unija i susjedi sa kojim živi. Pitanje je samo koliko će trajati sadašnja politika Srbije. Jednim dijelom će to ovisiti i o tome kako dugo će Putin trajati.

Omer Karabeg: Da li će Zapad izgubiti Srbiju?

Žarko Korać: Nije lako odgovoriti na to pitanje. Naravno da je Evropa prirodno okruženje Srbije. Ali ova politička garnitura već 10 godina medijski truje građane Srbije. Zbog toga veliki broj građana Srbije podržava Rusiju u ratu u Ukrajini što je samo po sebi skandalozno. Kanal Youtube zabranjuje Russia Today dok se taj program širi u Srbiji.

Mislim da se Vučić istovremeno i boji Rusije i donekle joj se divi čak i ovakvoj potpuno izolovanoj. Srbija u ovom trenutku nema politiku koja bi je vodila ka Evropskoj uniji. Ne samo holandski parlament već i neke druge evropske zemlje gube strpljenje sa Srbijom. Koliko to Vučić vidi i koliko je toga svestan u ovom trenutku nisam u stanju da odgovorim.

Srbija je zaglavljena, ona zapravo više nigde nema nijednog stvarnog saveznika. Kina ima sasvim druge aspiracije ovom regionu. Pre svega ekonomske, pa tek onda neke političke. Tako da mi se čini da je Vučićeva politika krahirala. Pitanje je da li će on ostati paralizovan u tom krahu, pa neće ništa uraditi osim što će čvrsto držati vlast ili će ga taj krah naterati da dobro razmisli o tome koji je izlaz iz svega toga.

Rusija sigurno nije izlaz za Srbiju. Sudbina zemlje zavisi od toga da li će jedna grupa ljudi, koju čine Vučić i nekoliko njegovih zaista inferiornih saradnika, shvatiti da politika sedenja na dve stolice više ne postoji i da Srbija mora da izabere jedinu stolicu koja je ostala, a to je Evropska unija.