Radčenko: Raste nuklearna pretnja sa Putinovim osećanjem ugroženosti

Oni koji tvrde da ne postoji mogućnost da Rusija napadne Ukrajinu nuklearnim oružjem - ili je ona veoma mala - ne znaju šta pričaju, jer niko ne može zasigurno da tvrdi šta će se desiti, kaže za Radio Slobodna Evropa(RSE) Sergej Radčenko, profesor istorije na Univerzitetu Džon Hopkins (Johns).

"To će najviše zavisiti od Putinove procene da li je ugrožen opstanak njegovog režima, te da li doživljava ovaj sukob kao egzistencijalni ne toliko po Rusiju nego po svoju vlast," smatra Radčenko.

Po njegovim rečima, puč u Rusiji se ne može isključiti, ali ne bi trebalo bazirati politiku na tome da će se to uskoro desiti.

"Mislim da će Putin biti na vlasti još neko vreme. Ako pak padne sa vlasti, čak i u slavlju zbog te činjenice, treba biti veoma zabrinut, jer ako dođe do destabilizacije Rusije to će biti veoma loša vest za ceo svet, s obzirom da je nuklearna sila. Takođe, ne treba se zavaravati da ko god bi došao na vlast bi bio bolji od Putina," ističe Radčenko.

Po njegovim rečima, Putin doživljava sebe kao "glasnika" novog, "nezapadnocentričnog svetskog poretka", ali ne veruje da ideje ruskog predsednika nailaze na širi odjek u nezapadnim zemljama i globalnom jugu.

"Ovo je drugačije vreme od Hladnog rata u kome je Sovjetski Savez imao jasnu ideologiju, ali i novac, pomažući mnogim zemljama u Africi, Latinskoj Americi i Aziji. Kako danas Rusija može bilo kome da pomogne? Zapravo je njoj potrebna pomoć s obzirom na krizu sa kojom se suočava. Stoga smatram da Putin nije globalno previše privlačan", ocenjuje Radčenko.

On smatra da je za Rusiju veoma važno da se povuče iz ove krize i da njena politička klasa uviđa da je napravljena greška invazijom na Ukrajinu, te da treba drugačije da se pozicionira i potraži neku vrstu neutralnosti.

"Da omogući Zapadu da se fokusira na Kinu, jer je očigledno da je rivalstvo sa najmnogoljudnijom zemljom sveta dugoročno prioritet u zapadnim prestonicama. Rusiji nije potrebno da se nađe između Zapada i Kine. U ruskom nacionalnom interesu je da se povuče na marginu koristeći rivalstvo Zapada i Kine. Ako razum prevladava u Moskvi to će uskoro shvatiti, ali očito ne u ovom trenutku", kaže Radčenko.

Po njegovim rečima, stvaranje nacije je veoma dug proces pa su uzaludni pokušaji da se u davnoj prošlosti traže istorijske istine o poreklu ukrajinskog i ruskog naroda, tačnije da je njihov osnivač knez Vladimir ili Volodomir u 10. veku.

"Hajte, molim vas. Ako se vratimo u Vladimirovo vreme i zapitamo da li je bio on Rus ili Ukrajinac, pa u to vreme nisu postojali ni Rusi niti Ukrajinci," kaže Radčenko.

Ruski porazi od rata sa Japanom 1905. do danas

RSE: Rusija je pokušala da na početku rata ostvari brzu pobedu, ali rat traje skoro godinu dana. Kako se veoma moćna ruska vojska zaglavila u Ukrajini?

Radčenko: Nije tako neobično za velike sile da se zaglave ili izgube ratove. Sama Rusija (Sovjetski Savez) je izgubila rat u Avganistanu koji je vodila 10 godina, a onda je morala da se povuče. Zatim rat sa Japanom (1905. godine), koji je takođe izgubila.

To se desilo i sa drugim zemljama. Uzmite samo u obzir američke kampanje na Bliskom istoku i u Vijetnamu tokom Hladnog rata.

Moramo da imamo u vidu da se u ovom konkretnom slučaju Putin nije pripremao za dugi rat.

Mislio je da će to biti, kako ju je nazvao, "specijalna operacija", odnosno u suštini državni udar u cilju uklanjanja rukovodstva susedne države, tako da nije bio spreman za dugi konvencionalni rat.

Dakle, pošto nije bio pripremljen za takav sukob, učinak ruske armije je bio loš jer je Putin napravio političke greške.

RSE: Da li to govori nešto i o kvalitetu ruske armije čija je moć impresivna na prvi pogled – od nuklearnog oružja do najmodernijih borbenih aviona? Ili je deo njenog naoružanja zastareo, a postavlja se i pitanje kako funkcioniše komandna struktura.

Radčenko: Kada govorimo o nuklearnom oružju dobro je, hvala Bogu, što nije upotrebljeno i nadajmo se da će tako i ostati. Može se reći da Rusija nije bila dobro pripremljena za tip rata koji se sada vodi u Ukrajini.

Međutim, u prethodnim ratovima, na primer u Siriji, bila je prilično uspešna. No, Rusija nije imala spremnu armiju za konvencionalni rat u Ukrajini.

Zbog toga u poslednje vreme rusko rukovodstvo preduzima korake za povećanje regularne armije. Naravno da Rusija ima slabosti u lancu rukovođenja i to od samog vrha. Putin je zbog svoje opsesije Ukrajinom propustio da razmotri različite scenarije.

Putin kao Hruščovljevo presecanje 'Gordijevog čvora'

RSE: Šta zapravo Rusija pokušava da ostvari? Da li je ovaj rat samo zbog Ukrajine, ili je ona u isto vreme bojno polje u obračunu Rusije sa Zapadom?

Radčenko: Teško je to proceniti u ovakvoj vrsti ratova, jer mnogo toga zavisi od mentaliteta lidera. Veoma je malo dijaloga u ruskom političkom establišmentu.

Bio sam u Moskvi neposredno pre izbijanja rata u Ukrajini. Razgovarao sam sa mnogim ljudima iz različitih instituta i organizacija koji analiziraju situaciju i daju političke preporuke. Niko od njih nije video da se ovo sprema niti bi preporučio pokretanje rata.

Tu odluku je doneo sam Putin. Postavlja se pitanje zašto je to uradio? Verovatno je podlegao imperijalističkom sentimentu.

Takođe, moguće je da je smatrao da mu ukrajinski predsednik Zelenski ne ukazuje adekvatno poštovanje.

Važan faktor je i osećanje Rusije da biva potiskivana zbog širenja NATO, na šta je Putin u više navrata ukazivao. To nije samo propaganda, kako neki tvrde, već deo ruskog narativa, Putinovog uverenja da je NATO pretnja. Moskva smatra da Severnoatlanska alijansa želi da se pozicionira unutar Ukrajine, iako to nije baš realistično.

Zbog svih ovih razloga Putin je napravio grešku i pokušao da reši problem na sličan način kao neki bivši ruski lideri.

Putin me u neku ruku podseća na Nikitu Hruščova koji je bio sklon presecanju "Gordijevog čvora", odnosno da povuče oštre i neočekivane poteze nadajući se da će pobediti svojom drskošću.

U vreme kneza Vladimira nije bilo ni Rusa niti Ukrajinaca

RSE: Postoje suprotstavljeni istorijski narativi. Naime, Putin tvrdi da su Rusi i Ukrajinci isti narod, da je "modernu Ukrajinu u potpunosti stvorila Rusija, tačnije boljševička, komunistička Rusija".

Istovremeno, Ukrajina insistira da nije samo nezavisna država, već i da su Ukrajinci posebna nacija. Da li istorija (od Kijevskog Rusa u 9. veku pa nadalje) daje odgovor na ovo pitanje, ili samo produbljuje konfuziju, zbog selektivnog tumačenja različitih istorijskih perioda i okolnosti?

Radčenko: Stvaranje nacije je veoma dug proces. Stoga su uzaludni pokušaji da u davnoj prošlosti tražimo istorijske istine o poreklu ukrajinskog i ruskog naroda.

Nedavno sam imao priliku da čitam prepisku ruskog vladara Ivana Groznog (16. vek) sa Andrejom Kupskim koji ga je izdao. Jezik kojim su oni pisali je veoma teško razumljiv današnjim Rusima.

To je jedan od pokazatelja kako nacije evoluiraju, kako se menjaju jezik, identitet. To je dinamičan proces. Ljudi mogu imati više identiteta koji se preklapaju, zatim identitete koji se najednom separišu.

U procesu evolucije identiteta, nacije tragaju za istorijskim mitovima. Za Rusiju je to mit o velikom jedinstvu ruskog i ukrajinskog naroda. Ukrajinci pak potenciraju na mitu o svom antičkom poreklu.

Ja na to gledam kao na proces koji neće tragati za primordijalnim korenima bilo koje nacije, jer, kao što sam rekao, one se razvijaju. Tako narativ o Kijevskom Rusu može koristiti Rusija u cilju opravdavanja jedinstva sa Ukrajinom.

Podjednako tako ukrajinski nacionalni projekat se može pozivati na Kijevski Rus kao dokaz svoje različitosti u odnosu na Rusiju. To nije neouobičajeno. Naprotiv, prilično je rasprostranjeno u pričama o nacionalnim identitetima.

RSE: Na kraju krajeva, knez Vladimir ili Volodimir, na koga se i Rusi i Ukrajinci pozivaju kao na utemeljivača njihove nacije, bio je paganin koji je tek kasnije preuzeo hrišćanstvo.

Radčenko: Hajte, molim vas. Ako se vratimo u Vladimirovo vreme i zapitamo da li je bio on Rus ili Ukrajinac, pa u to vreme nisu postojali ni Rusi niti Ukrajinci.

Oba naroda mogu da tvrde da Vladimir pripada njima tako što elementi njihovih nacionalnih i istorijskih mitova sežu u to vreme. Međutim, to je samo deo obrazloženja u izgradnji mitologije u širem kontekstu evolucije nacionalnih identiteta.

Rusija i imperija i nacionalna država

RSE: Šta je Rusija? Nacionalna država ili imperija? Britanski istoričar Džefri (Geoffrey) Hosking napisao je 1998. da je više od tri veka "izgradnja ruskog carstva sprečavala formiranje ruske nacije".

Ona je početkom 14. veka raspolagala sa samo 20.000 kvadratnih kilometara; do 1462. godine ta teritorija se proširila na 430.000 kvadratnih kilometara.

Ta teritorija je narasla do kraja 16. veka na oko 5,5 miliona kvadratnih kilometara, dostigavši oko 15 miliona kvadratnih kilometara do kraja 17. veka, kada je uglavnom završeno osvajanje Sibira.

Vrhunac je bio u 19. veku i početkom 20. veka kada se Rusija rasprostirala na više od 22 miliona kvadratnih kilometara prisajedinjujući nove teritorije i druge narode kao deo svoje države, a ne kao u slučaju zapadnih kolonijalnih sila Britanije, Francuske koje su okupirane teritorije tretirale kao kolonije, koje su kasnije uspevale da se oslobode.

Radčenko: Rusija je u izvesnom smislu i nacionalna država i imperija.

RSE: Čak i sada?

Radčenko: U izvesnom smislu čak i sada. Postoje različitosti i sličnosti sa evropskim kolonijalnim projektom. Pomenuli ste da se Rusija širila bez presedana od 15. veka.

Međutim, može se reći i da se kontinentalna Amerika prilično proširila u 19. veku.

No, ako analiziramo sadašnju situaciju, vidimo da Rusija ima različite subjekte: republike, oblasti i tako dalje. Između nekih delova Rusije, u kojima većinu čine neki drugi narodi, i Moskve i dalje u izvesnom smislu postoji imperijalni odnos.

Istovremeno, da neruski narodi na tim područjima imaju dualne identitete koji se u izvesnoj meri preklapaju.

Na primer, moguće je da neko bude etnički Čečen i, istovremeno, "Rosijan", kao deo šireg identiteta i ruske države, što je drugačiji termin od "Ruskie" (označava pripadnika ruske nacije).

Zanimljivo je da u republikama poput Burjatije i Tatarstana živi znatan deo pripadnika ruske nacije: u Burjatiji čak 70 odsto Rusa, a u Tatarstanu je ta razmera otprilike pola pola.

S druge strane, u Čečeniji, Ingušetiji u većini su pripadnici neruskih naroda. Zato nije lako danas kategorisati Rusiju da li je nacionalna država ili imperija.

Može biti oboje. Istorijski svakako ima sličnosti sa drugih evropskim kolonijalnim projektima, ali i jedinstvene, karakteristične samo za Rusiju.

RSE: U kojoj meri ostali narodi i subjekti osećaju lojalnost prema Ruskoj Federaciji? Da li to čine iz straha ili zato što nemaju drugu opciju?

Radčenko: To zavisi i razlikuje se od slučaja do slučaja. Kada je reč o Čečeniji tamo je vođen žestoki rat 1990-ih u cilju suzbijanja njenih separatističkih aspiracija. Ne znamo kakvo je sada raspoloženje u njoj s obzirom da joj Rusija šalje ogromne subvencije.

Bez separatističkih tendencija u Rusiji osim na Kavkazu

RSE: Čečenski lider Ramzan Kadirov sada aktivno podržava rusku invaziju na Ukrajinu.

Radčenko: Da, Kadirov to koristi kao priliku da osnaži sopstvenu poziciju u ruskoj politici. Postoje separatističke težnje u pojedinim delovima Rusije, pre svega na Kavkazu, ali ne mislim da imaju ozbiljnije utočište u ostatku zemlje.

Smatram da se većina subjekata i naroda u Ruskoj Federaciji u ovom trenutku oseća relativno komforno unutar njenih granica.

Međutim, to nije stalno i nepromenjivo stanje. Ima više primera u vreme Sovjetskog Saveza da su neke republike istovremeno gradile sovjetski i svoj etnički identitet, što je moglo da funkcioniše bez većih smetnji.

No, u jednom trenutku sve to je počelo da se menja sa jačanjem nacionalizma i separatizma u Sovjetskom Savezu, pre svega u baltičkim državama i kasnije na Kavkazu.

Rusiji ne preti opasnost od Kine u Sibiru

RSE: Koliko je tako kompleksna država funkcionalna jer, na primer, više od 75 odsto stanovništva Rusije živi u evropskom delu koji, s druge strane, čini tek oko četvrtine njene teritorije.

U Rusiji se čuju glasovi da Zapad, navodno, želi da je razbije da bi pre svega uzeo Sibir. Međutim, po nekim procenama, veća opasnost po Rusiju u Sibiru dolazi od susedne Kine, a ne Zapada. Pominje se i rizik od raspada Rusije ukoliko izgubi rat u Ukrajini.

Radčenko: Ta opcija se ne može isključiti. Ako Rusija izgubi rat u Ukrajini i oslabi njen politički centar, ne može se isključiti jačanje separatizma. Najizgledniji kandidat za to je Kavkaz na kome je veoma zapaljiva mešavina etničkih zajednica.

U drugom delu Kavkaza izbili su sukobi u poslednjim godinama Sovjetskog Saveza između Jermena i Azerbejdžanaca, Gruzina i Abkhaza. To je uticalo i na ruski deo Kavkaza, pre svega Čečeniju, Dagestan i Ingušetiju.

No, kao što sam rekao, ne mislim da će osnažiti separatizam u ostatku Rusije. Istorijski posmatrano, početkom 1920. je formirana kratkotrajna Dalekoistočna republika.

I danas se na ruskom Dalekom istoku čuju negodovanja da im Moskva uzima prirodne resurse a da zauzvrat ne šalje dovoljnu pomoć.

U suštini ne vidim snažan separatizam koji ugrožava veće delove teritorije Ruske Federacije. Ona je veoma centralizovana država. Istovremeno, narodi koji žive u Sibiru i Dalekom istoku ne doživljavaju sebe nužno kao "Ruse".

Takođe, ne mislim da Rusiji preti opasnost da Kina pokuša da joj preotme Sibir. Kina ima previše drugih problema da bi požurila da pređe granicu i okupira Sibir.

Naravno, Peking nastoji da pojača uticaj u tom području i nad Rusijom u celini. Rusija postaje oslabljeni, mlađi partner u odnosu prema Kini, dobrim delom zbog rata u Ukrajini. Moskva je zbog pomenutog sukoba izgubila poluge moći prema Evropi, ali i prema Kini.

Putinova ideja o 'nezapadnocentričnom svetu'

RSE: Da li Rusija ima mesijansko osećanje da je oslobodila Evropu od Napoleona i Hitlera i, istovremeno, sindrom žrtve zbog stradanja pod Mongolima u srednjem veku, ali da je na taj način spasila stari kontinent onemogućavajući njihovo dalje širenje.

Ili je reč o snažnom osećaju neizvesnosti počev od Katarine Velike koja je, navodno, u 18. veku rekla da ne postoji drugi način da se zaštiti ruska granica osim da se ona širi. Da li Putin primenjuje sličnu logiku pokušavajući da invazijom na susedne zemlje spreči širenje NATO-a.

Radčenko: U Rusiji je uvek postojao izvestan stepen mesijanizma. U vreme carizma o ujedinjenju pravoslavnih hrišćana, zbog čega je između ostalog bila veoma aktivna na Balkanu u 19. veku.

U sovjetsko vreme postojala je mesijanska ideja da se svet transformiše u socijalistički. Međutim, Sovjetski Savez je na kraju uvideo da to nije realno i da nema dovoljno instrumenata da ostvari pomenuti cilj. No, podržavao je pojedine revolucionarne pokrete, kao što je na Kubi.

Nije jasno da li u današnjoj Rusiji postoje takve mesijanske ideje i to je jedan od problema ideologije putinizma.

RSE: Možda da zaštiti multilateralni međunarodni poredak?

Radčenko: To je malo nategnuto. Tačno je da Putin promoviše ideju o "ruskom svetu". Međutim, to su pre svega bivše sovjetske republike sa velikim brojem stanovnika koji govore ruski.

Ideja "ruskog sveta" nije tako privlačna Latinskoj Americi, Africi, jugoistočnoj Aziji. No, Putin ima i neke druge koncepte poput da je svet sve manje "zapadnocentričan".

Putin doživljava sebe glasnikom novog svetskog poretka

RSE: I da sa drugim akterima, pre svega Kinom, pokuša da uspostavi multilateralni globalni poredak.

Radčenko: Da, Rusija smatra da u tom procesu ima stratešku ulogu vizionara u tom svetu, da ga maltene predvodi. Mislim da Putin doživljava sebe kao glasnika tog novog svetskog poretka. Na sreću, Rusija nema kapacitete da predvodi taj novi poredak.

RSE: "Ostatak sveta" (the rest) čine zemlje koje nisu koherentan blok sa različitim interesima.

Radčenko: To je tačno. Postoje veoma različiti interesi. Doduše, Putin nastoji da to iskoristi i okrene ostatak sveta protiv Zapada.

Međutim, mnoge od tih zemalja se suočavaju sa problemima koji nemaju ništa zajedničkog sa Putinovim obmanjujućim idejama o novom svetskom poretku.

Na primer, Afrika se suočava sa problemima koji su u velikom meri izazvani klimatskim promenama. Rusija se sa svojom politikom ne uklapa u to.

Kina verovatno ima viziju novog svetskog poretka čiji će ona možda biti lider. Rusija verovatno ima ulogu u takvoj viziji zvaničnog Pekinga.

Dakle, ne verujem da će Putinove ideje naići na širi odjek u nezapadnim zemljama i globalnom jugu.

Ovo je drugačije vreme od Hladnog rata u kome je Sovjetski Savez imao jasnu ideologiju, ali i novac, pomažući mnogim zemljama u Africi, Latinskoj Americi i Aziji.

Kako danas Rusija može bilo kome da pomogne? Zapravo je njoj potrebna pomoć s obzirom na krizu sa kojom se suočava. Stoga smatram da Putin nije globalno previše privlačan.

Paikin: Putin želi dugoročni rat da bi zaoštrio energetsku krizu u Evropi

Bivši Putinov savetnik: Evropski embargo na naftu i gas bi zaustavio Putin

Rusija mlađi partner Kine, ali sa strateškom autonomijom

RSE: Da li se Rusija definitivno okreće ka Aziji, zatvarajući posle više vekova vrata prema Evropi? Da li postoji rizik da u savezu sa Kinom bude mlađi partner? Henri Kisindžer je još u vreme rata u Gruziji 2008. rekao da je Rusiji veći protivnik Kina nego Zapad.

Radčenko: Putin očigledno pokušava da to ostvari, da raskine veze sa Evropom, naglašavajući da Rusija želi da se fokusira na druge prioritete.

Ruski politički stratezi ukazuju na potrebu angažmana na globalnom jugu u situaciji kada su odnosi sa Zapadom sve zaoštreniji.

Kada je reč o zvaničnom Pekingu, Rusija postaje mlađi partner ali je zadržala izvestan nivo strateške autonomije jer je malo verovatno da bi kineski lider Si Đinping uspeo da je privoli da uradi nešto što nije u njenom interesu.

Kina ima veliku ekonomsku moć, ali je ponekad teško da se ona pretoči i u političku moć. Primer za to je Severna Koreja koju Kina ne može da natera da sledi njene direktive. Rusija je prostorno veća država od Kine sa globalnim aspiracijama.

RSE: Ima moćnije nuklearno oružje od Kine.

Radčenko: Da, nuklearno oružje i tako dalje. Dakle, Rusiji ne preti opasnost da je Kina pokori. No, evidentno je da slabe ruske poluge moći u odnosima sa Kinom.

Jedan od razloga jeste pogrešna odluka Moskve o invaziji na Ukrajinu i konfrontacija sa Zapadom. Time je Rusija suzila svoje adute jer u potpunosti zavisi od Kine. Niko ne želi takvu vrstu zavisnosti.

Odnos Kine i Rusije se ne može još opisati kao savez, već slični stavovi i interesi koji se preklapaju. Zbog toga zajednički deluju u mnogim svetskim pitanjima.

Rusija za Kinu partner i 'gromobran' 

RSE: Međutim, Kina ne šalje naoružanje i finansijsku pomoć Rusiji strahujući od zapadnih sankcija.

Radčenko: Strahuje od zapadnih sankcija, ali pomaže Rusiji na mnogo načina. Njihova trgovina je znatno porasla. Rusija uvozi iz Kine veoma važne materijale koje je ranije nabavljala na Zapadu.

Takođe, Rusija je povećala izvoz energenata u Kinu. Dakle, zvanični Peking podupire Rusiju da vodi ovaj rat, jer je doživljava kao važnog pomagača u svom sukobu sa Zapadom.

Kina uviđa da joj predstoji dugoročna konfrontacija sa Zapadom zbog čega joj je Rusija važan partner i, istovremeno, "gromobran". Naime, sve dok Zapad najviše pažnje posvećuje Rusiji, manje će resursa preusmeriti ka Kini, što je za nju korisno.

Putinovo odustajanje od agresije bi ga još više koštalo

RSE: Da li bi zapadne sankcije mogle da promene Putinovu kalkulaciju, da ga nateraju da prekine rat ili, zapravo, da ojačaju njegovu odlučnost da se bori?

Radčenko: Ne mislim da će zapadne sankcije nužno promeniti Putinovu računicu. Uloga sankcija je da kazne agresiju i pokažu da ona ima visoku cenu.

Međutim, Putinovo odustajanje od ove agresije imalo bi još višu cenu. On je računao na uspeh invazije, kockao se, sada gubi.

No, ulaže sve više sredstava u tu rupu, jer bi troškovi od gubljenja rata bili za Putina previsoki, zato što bi bio politički ugrožen ako se to desi. Stoga ne mislim da će sankcije promeniti njegovu računicu.

Međutim, osim što su upozorenje drugim potencijalnim agresorima, ove sankcije ograničavaju kapacitete Rusije za vođenje rata u Ukrajini, jer ne može više uvozi modernu tehnologiju sa Zapada, uključujući čipove, koje sama uglavnom ne proizvodi.

Takođe, u slučaju da Putin ode sa vlasti i privremeno ga zameni kolektivno rukovodstvo, zapadne sankcije mogu podstaći nove ruske lidere da odustanu od invazije na Ukrajinu.

Nije isključen pokušaj zbacivanja Putina

RSE: Pomenuli ste moguće promene na vrhu. Da li Putin i dalje čvrsto kontroliše situaciju u Rusiji, ili postoji mogućnost da još radikalniji političar u Kremlju – nezadovoljan vođenjem operacija u Ukrajini jer još nije proglašen rat – izvrši puč?

Takođe, da li je moguć "Hruščov model" iz 1960-ih, kada ga je smenilo kolektivno rukovodstvo? Ili će Putin nastaviti da vlada, kandidovati na izborima 2024., a nakon ustavnih izmena može da ostane na vlasti do 2036.?

Radčenko: Predviđanje je težak posao, posebno za istoričare. Pomenuli ste Hruščova koga su 1964. smenili njegovi najbliži saradnici u rukovodstvu iz razloga koji se veoma malo tiču spoljne politike.

Hruščov je napravio spoljnopolitičke greške poput Kubanske raketne krize 1962. Optuživali su ga tada i zbog pogoršanja odnosa sa Kinom.

Prethodno je Staljin sproveo masovne čistke, ali se niko nije usudio da se pobuni protiv njega. Brežnjev, koji je nasledio Hruščova, dugo je mirno vladao i umro u snu.

Gorbačov je bio na meti puča u avgustu 1991, ali je traljavo izveden. Dakle, pučevi su se dešavali u ruskoj i sovjetskoj istoriji i ja ne isključujem pokušaj zbacivanja Putina, jer je očigledno da su pojedini krugovi u vlasti nezadovoljni sadašnjom situacijom.

Međutim, ključno je pitanje da li su ti interesi dovoljno snažni da čak i pokušaju puč protiv Putina, jer je za njegovo uspešno izvođenje potrebna saradnja delova bezbednosnih službi, vojske.

Putin je veoma vešt da različite centre moći okrene jedne protiv drugih. On kontroliše različite bezbednosne službe popunjene sa njemu lojalnim osobljem.

Tu je Nacionalna garda na čijem čelu je njemu odani oficir, zatim vojska kao i akteri sa čudnim ulogama poput Jevgenija Prigožina i Ramzana Kadirova.

Destabilizacija Rusije bi bila loša vest za svet

Dakle, puč se ne može isključiti, ali ne bi trebalo bazirati politiku na tome da će se to uskoro desiti. Mislim da će Putin biti na vlasti još neko vreme.

Ako pak padne sa vlasti, čak i u slavlju zbog te činjenice, treba biti veoma zabrinut, jer ako dođe do destabilizacije Rusije to će biti veoma loša vest za ceo svet, s obzirom da je nuklearna sila. Eventualni građanski rat bio bi veoma loša opcija po Rusiju.

Takođe, ne treba se zavaraviti da bi ko god došao na vlast bio bolji od Putina.

Pomenuli ste opciju da puč izvrši neki čvrstorukaš, još radikalniji od Putina. Ima u njegovom okruženju takvih pobornika veoma toksičnog ruskog nacionalizma. Ko zna šta bi se desilo ako bi takvi ljudi došli na vlast?

No, da ste me pitali pre 10 ili 15 godina o revoluciji u Rusiji, Putinovoj smeni i slično, tada bih odgovorio da bi to podrilo proces izgradnje institucija.

Danas kažem da ne treba da se pribojavamo te opcije jer je Putin toliko loše vladao da je teško zamisliti ko bi još gore upravljao zemljom.

Putin je otišao toliko daleko čineći stvari o kojima je ultradesničar Vladimir Žirinovski, koji je nedavno umro, mogao samo da sanja.

Većinska podrška Rusa ratu u Ukrajini, ali mlaka

RSE: Čini se, na osnovu istraživanja pod kontrolom države, da većina Rusa podržava invaziju na Ukrajinu.

Ako su rezultati verodostojni, da li je to posledica propagande, straha građana ili autoritarne političke kulture, uključujući i stav o mesijanskoj ulozi Rusije?

Radčenko: Ne mislim da osećaj mesijanstva igra značajniju ulogu kod običnih građana, kao što to može biti slučaj sa Putinovom predstavom o ruskoj grandioznosti.

Što se tiče straha, on postoji ali nije ključan za objašnjenje ponašanja građana. Rusija je veoma represivna država. Bilo je protesta protiv Putina 2011-12 i 2019. godine.

U nekima sam učestvovao i sećam se brutalnosti sa kojom se policija obrušavala na demonstrante.

Tada sam se pitao "da li sam spreman da nastavim da protestujem i završim u zatvoru ili je bolje da se bavim svojim poslom?"

To pitanje postavljaju mnogi ruski građani suočeni sa rizikom od brutalnog državnog nasilja.

Mnogi su spremni i završili su u zatvoru, poput Alekseja Navaljnog, zatim moj dugogodišnji kolega Vladimir Kara-Murza. Međutim, mnogi nisu spremni na takvu žrtvu pa su protesti utihnuli.

Ali, kao što sam rekao, strah nije glavni razlog. Nije ni čista propaganda, već prihvatanje državnog narativa da je Rusija žrtva.

Taj narativ se sastoji od više komponenti. Najpre osećaj inferiornosti pred Zapadom, zatim da Zapad nastoji da izgura Rusiju iz Evrope, da iskoristi Rusiju.

Takođe, da je Zapad licemeran primenjujući različite moralne standarde: jedan prema Rusiji a drugi na američke poduhvate na Bliskom istoku.

Stoga kada slušaju državnu propagandu mnogi Rusi uviđaju da su im bliske neke od pomenutih ideja, zaključujući da nemaju drugu opciju već da podrže Putina, jer ako to ne učine – Rusija će prestati da postoji, a onda se postavlja pitanje šta će biti sa njima.

Zbog toga nije bilo masovnih protesta u Rusiji protiv rata u Ukrajini, ali to ne znači da su mu građani psihološki duboko privrženi kao što su tokom Sovjetskog Saveza angažujući se bez obzira na žrtve u pobedi nad nacističkom Nemačkom.

Jasno je da Rusija vodi rat u drugoj državi, da je osvoji i ma koliko propaganda nastoji da ispere mozak građanima, oni uviđaju da je to drugačija situacija nego da je izvršena invazija na Rusiju. Dakle, postoji široka podrška ruskih građana ratu u Ukrajini, ali mlaka.

Moguća upotreba nuklearnog oružja

RSE: Teško je predviđati, ali koliko rat u Ukrajini može da potraje i kako će se okončati? Rekli ste na početku intervjua da se nadate da neće biti upotrebe nuklearnog oružja, ali da li postoji rizik da Rusija posegne za njim u slučaju nepovoljnog razvoja situacije na bojnom polju.

Naime, mnogi smatraju da Putin ne sme sebi da dozvoli poraz u ovom ratu. Ukoliko bi upotrebio nuklearno oružje to bi moglo da izazove Treći svetski rat, kako je upozorio Henri Kisindžer poredeći sadašnju situaciju sa onom uoči Prvog svetskog rata 1914.

Radčenko: To je veoma zanimljivo i važno pitanje. Moguće je da Putin blefira, kao što neki smatraju, ali treba veoma ozbiljno uzeti u obzir i mogućnost da upotrebi nuklearno oružje. Jedan od razloga je što nema stvarnog ograničenja da to učini. Ako se na to odluči nema ko da ga spreči.

RSE: Šta mislite pod tim da nema ograničenja?

Radčenko: Nema internog ograničenja u Rusiji, a u slučaju da upotrebi taktičko nuklearno oružje u Ukrajini ne postoji jasan mehanizam odvraćanja.

Mala je verovatnoća da će SAD uzvratiti nuklearnim oružjem, mada su upozorile da bi izvršile udar konvencionalnim oružjem u slučaju ruskog nuklearnog napada na Ukrajinu.

Međutim, Putin može da kalkuliše da ova američka pretnja nije verodostojna, pa se odluči na upotrebu nuklearnog oružja.

Dakle, oni koji tvrde da ne postoji mogućnost da Rusija napadne Ukrajinu nuklearnim oružjem, ili je ona veoma mala, ne znaju šta pričaju, jer niko ne može zasigurno da tvrdi šta će se desiti.

Medvedev upozorava NATO na nuklearni rat ako Rusija izgubi u Ukrajini

To će najviše zavisiti od Putinove procene da li je ugrožen opstanak njegovog režima, te da li doživljava ovaj sukob kao egzistencijalni ne toliko po Rusiju nego po svoju vlast.

Ukoliko zaključi da takva opasnost postoji, može upotrebiti nuklearno oružje da, na primer, zaustavi ukrajinsku ofanzivu ili odbrani Krim.

Stoga se moramo mentalno pripremiti da to može biti jedan od ishoda ovog rata. Nadam se da se to neće desiti, ali sam veoma zabrinut zbog situacije.

RSE: Mislite pre svega na mogućnost upotrebe taktičkog nuklearnog oružja u Ukrajini ili udara šire sa opcijom američkih kontraudara?

Radčenko: Kada se govori o eskalaciji rata, uvek je najgora opcija upotreba nuklearnog oružja i globalna katastrofa.

Međutim, upotreba taktičkog nuklearnog oružja u Ukrajini ne bi automatski vodila ka globalnom nuklearnom ratu, jer je neophodno preduzeti više koraka za takav scenario.

No, ta mogućnost i pretnja postoji sve vreme, još otkako je Sovjetski Savez razvio sopstvenu nuklearnu bombu 1949. godine i "nuklearne revolucije" tokom 1950-ih.

Od tada pa do danas, nuklearne sile, a pre svega SAD i Rusija stalno razvijaju sve sofisticiranije naoružanje pre svega u svrhu odvraćanja, a što u najgorem slučaju može voditi uništenju dve zaraćene zemlje i velikog dela sveta.

Međutim, ne bi smeli da budemo paralisani tim najcrnjim scenarijima jer to onemogućava donošenje ispravnih političkih odluka.

SAD šalju veliku pomoć Ukrajini, ali je Bajdenova administracija veoma oprezna u odabiru naoružanja, mada je nekoliko puta podigla lestvicu, strahujući pre svega od nuklearnog sukoba.

Tri opcije za rat u Ukrajini

Kao što sam rekao, nezahvalno je da istoričar predviđa budućnost, ali su moguća tri scenarija.

Prvi je da Ukrajina na talasu uspeha poslednjih meseci i uz zapadnu pomoć u naoružanju nastavi da potiskuje ruske trupe možda do granica pre invazije 24. februara, pa čak i Donjecka i Luganjska i Krima. Mislim da je to malo verovatno.

Druga opcija je uspeh ruske protivofanzive. Mislim da ni to nije previše izgledna opcija jer ruske trupe nemaju dovoljno municije i opreme, mada imaju na raspolaganju veći broj rezervista.

Putin je za sada proglasio delimičnu mobilizaciju angažujući 300.000 dodatnih vojnika, ali to može biti samo početak. Naravno, Rusija nema beskonačne rezerve mladih i sposobnih regruta za borbu, ali verovatno raspolaže sa više kapaciteta nego Ukrajina.

Treća opcija je da nakon ofanzive i kontraofanzive obe strane na proleće ove godine – ratne operacije utihnu jer bi i Ukrajina i Rusija uvidele da je izuzetno teško ostvariti nove dobitke na terenu. U takvoj situaciji moguće je primirje sa opcijom zamrznutog sukoba koji može potrajati ko zna do kada.

RSE: Dok opet ne izbiju sukobi za neku godinu. Da li postoji bilo kakva šansa da Rusija i Zapad postignu bilo kakav kompromis ili je Rusija definitivno zatvorila vrata za sobom?

Radčenko: Ne mislim da se to već desilo iako se obe strane pretvaraju da su vrata definitivno zatvorena. Zaista je teško voditi dijalog u situaciji kada Rusija ratuje protiv susedne zemlje.

Međutim, posmatrano iz istorijske perspektive, bilo je perioda kada su odnosi između Rusije i Zapada bili veoma napeti, skoro da nisu postojali, da bi nakon nekoliko godina sa dolaskom novih političara počeli da otopljavaju.

RSE: Mislite na period nakon Krimskog rata 1850-ih?

Radčenko: Jedan od primera su veoma napeti sovjetsko-američki odnosi 1983, kada su mnogi govorili o opasnosti od nuklearnog rata.

Dve godine kasnije na vlast je došao Gorbačov, koji je 1987. posetio Vašington, da bi Regan došao u Moskvu 1988, rekavši da njegova ranija izjava o Sovjetskom Savezu kao "imperija zla" više ne važi.

Prethodno su odnosi bili veoma napeti zbog Berlinske krize 1961. kao i Kubanske raketne 1962, kada je izgledalo da su Sovjetski Savez i SAD na ivici nuklearnog rata.

Onda je Hruščov 1963. potpisao ugovor sa Zapadom i započeo je detant i relaksacija odnosa između dva bloka.

Sovjetske trupe su 1968. upale u Čehoslovačku, ali je početkom 1970. oživeo detant između Moskve i Vašingtona. Dakle, situacija se može drastično promeniti.

Rusija treba da koristi sukob Kine i Zapada

Za Rusiju je veoma važno da se povuče iz ove krize i mislim da njena politička klasa uviđa da je napravljena greška invazijom na Ukrajinu, da Rusija treba drugačije da se pozicionira, potraži neku vrstu neutralnosti, da omogući Zapadu da se fokusira na Kinu, jer je očigledno da je rivalstvo sa najmnogoljudnijom zemljom sveta dugoročno prioritet u zapadnim prestonicama.

Rusiji nije potrebno da se nađe između Zapada i Kine. U ruskom nacionalnom interesu je da se povuče na marginu koristeći rivalstvo Zapada i Kine. Ako razum prevladava u Moskvi to će uskoro shvatiti, ali očito ne u ovom trenutku.

RSE: Nešto slično, naravno u novim okolnostima, potezu američkog predsednika Ričarda Niksona sa zaokretom ka Kini kako bi je odvojio od Sovjetskog Saveza.

Radčenko: Rusija mora to sama da učini. Kada su Nikson i Kisindžer povukli taj potez, Sovjetski Savez i Kina su bili na ivici rata 1969. Stoga su američki lideri mogli da iskoriste tu situaciju.

Sada su Rusija i Kina veoma bliski tako da ih je teško razdvojiti. Međutim, Rusija treba da uvidi da njeni sadašnji odnosi sa Zapadom nisu u njenom nacionalnom interesu.

Stoga bi trebalo tako da se pozicionira kako bi izvukla najveću korist od nadmetanja Zapada i Kine raspolažući instrumentima uticaja na obe strane.

RSE: Možda je Putin pogrešno zaključio nakon haotičnog povlačenja američkih trupa iz Avganistana u avgustu 2021. da se Vašington neće mešati u slučaju ruske invazije na Ukrajinu.

Radčenko: Da budemo iskreni, da je ruska invazija uspela, da je oborena vlast u Kijevu, onda ne bismo videli sadašnji nivo zapadnog jedinstva i podrške Ukrajini. Naime, ne bi imalo šta da se podrži, osim gerilskog rata koji bi Ukrajinci u tom slučaju verovatno vodili. Svet bi danas drugačije izgledao.

Nada da će se rat okončati ove godine

RSE: Postoji li tračak nade ili će se situacija pogoršati?

Radčenko: Na proleće se mogu očekivati velike vojne ofanzive u Ukrajini sa obe strane. To je nemoguće sprečiti zato što u ovom trenutku ni Ukrajina niti Rusija nisu spremni na pregovore, jer na kraju krajeva nema o čemu mnogo ni da se pregovara.

Rat će se na kraju završiti, ali smo još daleko od toga. Ipak nadam se da će se to desiti do kraja ove godine.

RSE: A kada je reč o globalnoj situaciji, pre svega odnosima Rusije i Zapada?

Radčenko: Proći će mnogo vremena pre nego što Rusija i Zapad poboljšaju odnose, a još više za normalizaciju odnosa Ukrajine i Rusije.

Ipak, jednom kada se rat okonča, čak i kao zamrznuti sukob, na kraju će i u Rusiji i na Zapadu zaključiti da bi bilo korisno obnoviti neke od mostova između njih koji su u međuvremenu srušeni.

To će se desiti verovatno pre nego kasnije. Pre toga moramo da sačekamo kraj rata.

Dok on traje niko ne gradi mostove već ih ruši.