Поштована господо, ја знам зашто су се руски шпијуни угнездили у Нишу. Нигде у Србији нема такве незаборавне грчке баклаве и тако укусних пљескавица, као у том граду. А то је озбиљан фактор у послу врбовања. Ето, на пример, постао је малодушан некакав гост из Београда под утицајем поједеног оброка, изгубио је будност и ту му се прикраде господин у црним наочарама, наручује кафу и шљивовицу за двоје и започиње разговор о српско-руском пријатељству. А као резултат беседе, човек је изгубљен. Постао агент Москве. Или чак још и горе, њена невидљива рука. А да би било згодније опслуживати те послове, Руси су у Нишу отворили свој хуманитарни центар. И може се рећи да је Србија утонула у мрак, јер је из тог центра почела да се подрива тежња Срба за слободним светом. Наравно, сами Срби су наивни људи. Они не схватају каква штета се наноси националној свести због деловања руских спасилаца из тог веома сумњивог места. Руси час помажу приликом поплава, час гасе пожаре, или још некакав трик измисле. А у стварности се то зове „тајанствена работа“. Основни циљ хуманитарног центра је – заврбовати огромну већину становништва у корену, узети од њих потписе о сарадњи, а потом иницирати спровођење референдума о присаједињењу Србије Криму. Како то може Србин да откаже, ако ће се после тога његова земља претворити у поморску државу? Добро је што као чувари интереса народа Србије стоје његови амерички пријатељи, а пре свега амбасадор Кајл Скот. Тај Скот је тако и изјавио у интервјуу радио Војводини, да Сједињене америчке државе сматрају руски хуманитарни центар у Нишу шпијунским центром. Шта рећи, просто је отворио очи Србима. Господо, само да знате да ја не оптужујем Кајла Скота за било какав идиотизам. Јер, будући кадровски дипломата, он је одавно навикао на то да су амерички хуманитарни центри, другачије названи „Америка хаузи“ и слично, препуни шпијуна. И што је најсмешније, сви они имају у пријатељским државама дипломатске пасоше. Не само директори, него и библиотекари, архивски чиновници и остала обслужујућа камарила, су неприкосновени људи. Истина, у дивљој Москви то не схватају и не једном су завртали руке таквим „библиотекарима“, ухваћеним у шпијунским операцијама. Потом су их, истина, пуштали. Чак жалосно. Због тога је бескорисно тражити алтернативу у мозгу Кајла Скота. То је у целом свету позната песма. Тим пре, и српска влада се приклања гласовима његових колега. Никакав дипломатски статус није добио руски центар у Нишу од владе. Сложићете се, то је чак увредљиво! Сви шпијуни као шпијуни иду са дипломатским пасошима, а наши ватрогасци и спасиоци – без њих. Чак и амерички маринци, који су познати по задивљујућој способности да не схватају две команде заредом – и они се налазе на нивоу дипломата у Србији. Чак не знам чиме да се више поносим, због њих или због владе у Београду. Па пробај у условима такве неравноправности организовати државни преврат у Србији. Јер ако није успело у Црној Гори, то у Србији одавно не успева. Због тога је руски потпредседник владе Дмитриј Рогозин, који је недавно био у инспекцији тог центра у Нишу, и рекао: „Какав је то вражији центар. Ни противпожарних авиона, ни технике, ни просторија. Некаква силуета. Или га треба снабдети, или га, до ђавола, затворити“. Сада са нестрпљењем очекујем шта ће се даље дешавати. Да ли ће се Русија изненада заузети за Србију па ће она постати поморска држава?
