Псовке, пијанство и ништавило: Пет најскандалознијих руских филмова

1. „Матилда“ (2017), Алексеј Учитељ

Прича о љубави императора Николаја II и балерине Матилде Кшесинске већ више од годину дана изазива гнев у руској јавности. Филм Алексеја Учитеља „Матилда“ у Русији је од почетка праћен „недаћама“: још у току снимања је јавно тужилаштво вршило провере због сумње да се вређају осећања верника, аутор је оптужен за лаж и вређање светитеља Руске православне цркве, спаљивани су постери филма и редитељеве слике, организоване су акције протеста, итд.

Извор: Kinopoisk.ru

Занимљиво је што филм још нико није видео. Званична премијера је планирана за 6. октобар ове године у Маријинском театру у Петербургу. Закључак о филму је изведен најпре по синопсису, а затим по трејлеру, на основу којег је (због сцене у царским одајама) „Матилда“ упоређена са „Емануелом“.

Министарство културе већ предвиђа успех „Матилде“ на додељивању „Оскара“ (ако га руски комитет предложи), јер „филм блати руску историју, а филмови који то раде често побеђују“. Филмски критичари говоре о великој заради коју ће остварити филм (између осталог и због скандала).

2. „Левијатан“ (2014), Андреј Звјагинцев

Социјална драма Андреја Звјагинцева о односима са државом и великоруској борби „малог човека“ против система приказује руску провинцију, корумпираног градоначелника, грамзивог свештеника, мутне пејзаже и огромне количине вотке. Колико је филм добио међународних награда, толико је у Русији добио погрдних епитета. Са једне стране су „Златна палма“ у Кану, „Златни глобус“, ужи избор за „Оскара“, награде FIPRESCI и Лондонског удружења филмских критичара, а са друге су отворена гневна писма о злу које није достојно приказивања јавности, негодовање православних активиста и фрапираних функционера.

О „Левијатану“ се расправљало у свакој кухињи. Људи су највише увређени количином алкохола. „Код нас се толико не пије“, коментарисало се на узбурканом интернету. Функционери су негодовали што је филм снимљен за државни новац, а то већ личи на „државни мазохизам“. Чини се да је најувредљивија ипак чињеница да се филм који лоше говори о Русији толико награђује на Западу.

3. „Јурјев дан“ (2008), Кирил Серебреников

Јунакиња „Јурјевог дана“ је оперска певачица која уместо гостовања у Европи после личне драме одлучује да остане у руској провинцији и тражи спас и покајање међу мештанима – малограђанима, алкохоличарима и парохијанима многобројних цркава

Филм о животу у безличном руском граду једно је од најскандалознијих и најконтоверзнијих остварења познатог редитеља, с тим што овог пута прекор за неаутентичност и баналност није упутила држава, него су то учинили сви филмски критичари и цела руска јавност (што је реткост за филмове којима је страна критика дала високу оцену – „Јуријев дан“ је добио 4 награде на фестивалу у Локарну). Овај филм је истовремено критикован за духовност и за одсуство духовности, за то што прославља Русију и што је срамоти, а још и за то што није одговорио на питање да ли је зомби-апокалипса већ наступила (а ми је нисмо приметили), или духовност и вера свима доносе спасење.

4. „Терет са шифром 200“ (2007), Алексеј Балабанов

Када се овај хорор филм о совјетско-руској стварности појавио, изазвао је културни шок и постао синоним „дна“ руске перестројке. Пред крај Брежњевљевог периода (1984) милиционер психопата силује и отима ћерку комунисте и функционера. У кревету лежи леш, изнад њега лете муве, телевизор зомбира становништво, а рат у Авганистану је у пуном јеку. Такав портрет епохе на нож су дочекали критичари државних медија, као и читаво јавно мњење које се са носталгијом сећа Совјетског Савеза.

Филм је у Венецији приказан ван конкуренције, а добио је награду Ротердамског фестивала. У Русији је његова судбина била следећа: најпре је неколико сталних глумаца чувеног Балабанова одбило да игра у филму, затим је уследило дуготрајно двоумљење да ли филму одобрити приказивање или не. На крају је одобрено и цела земља се најежила, јер се испоставило да филм не може гледати чак ни врло искусно око.

5. „Астенични синдром“ (1989), Кира Муратова

Кира Муратова је стално иритирала совјетске цензоре. Њени „извитоперени филмови“ са лирском замагљеношћу, отуђеношћу и тешким питањима (на пример, „шта је то јавност“) постали су крајње популарни на Западу, баш као што су били крајње непопуларни у Русији. Неки од њих су годинама чамили „у фиоци“, неке су искасапили уредници, а Муратова је дуго била непожељна у свету филма.

Појавом „Астеничног синдрома“ почиње редитељкина турнеја по фестивалима (филм је награђен у Берлину), а уједно је покренута и дискусија о дозвољености, односно недозвољености псовања на великом екрану. У Русији овај филм две године није добио дозволу за приказивање. Најзад је Горбачовљева перестројка успела да га „свари” као дијагнозу бесмислености старе и чудних особина нове идеологије, али дуго није могла да се помири са псовкама главне јунакиње, тако да је филм најпре легално приказиван искључиво у филмским клубовима. Муратова је на крају изашла као победник, и дијалог у метроу није исечен.