Што стиже више вести о зближавању Србије и Космета, то ми се све јаче стрепња увлачи у душу. Иако на први поглед нема никаквих основа за тако нешто. Напротив, томе се треба радовати. Ето, само што су Александар Вучић и Хашим Тачи објавили да ће ускоро почети завршна етапа преговора у Бриселу о „нормализацији односа и помирењу две државе“. Како је рекао Хашим Тачи, „то ће ставити тачку на вековно непријатељство, а Србију и Косово приближити чланству у ЕУ“. Александар Вучић је био уздржанији, но ипак се изјаснио у том духу. „Ми имамо невелику шансу да решимо историјски проблем између Срба и Албанаца, и ми је морамо искористити“. Но, мени се из неког разлога чини да „вишевековног непријатељства“ између Срба и косовара није било. Можда зато што ја читам старе историјске књиге које говоре о постепеном насељавању од стране Албанаца историјског српског рејона, које је протицало без посебних ексцеса. И заједнички живот Срба и Албанаца такође је улазио у представу о мирном суживоту, премда не и без проблема. Но, свакако се о „вишевековном непријатељству“ није радило све док спољашњи играчи нису почели да разбијају на комаде омрзнуту им православну Србију. Мислим да је непотребно препричавати у свету познату причу о постепеном наметању непријатељстава између Срба и косовара у последњој деценији, у којој је значајно место играла и прилично кратковида политика Београда. Но, очигледне су три околности: Данас Србима намећу западно тумачење изникле међунационалне кризе. Данас Србима намећу англосаксонску варијанту решавања те кризе. Српско руководство постепено пристаје на те варијанте. А тужно ми је због тога што још није било таквог случаја у новијој историји човечанства, где англосаксонска стратегија није положила мину под оне нације које су они одлучили да усреће. Јер формула „завади па владај“, као и раније, представља њихово упутство за рад. За почетак, покушајте да ме умирите господо, и објасните како ће Приштина која отворено подржава доктрину Велике Албаније, градити добросуседске односе са Србијом? Јер добити признање сопствене независности од Београда, значи за бандите какви су Хашим Тачи и Рамуш Харадинај само једно – слободне руке за даља разбојништва на југу Србије и у Македонији. Или сам ја можда читао неправилне изворе и заиста се ништа узнемирујуће не дешава ни у Рашкој области, ни у другим рејонима Србије и да можемо бити спокојни по питању будућности тих српских територија? А шта за Запад значи независни статус Косова? Мислим да он значи раширену могућност за притискање Србије: како, Ви вређате државе-чланице ОУН?!, како, Ви игноришете права учесника свих могућних међународних споразума!? Да, ми ћемо Вас поново обасути санкцијама! Не могу да се отмем утиску да је споразум између Косова и Србије потребан пре свега Западу, јер ће тада Запад имати у рукама савршен инструмент да Србе натера у мишоловку. Отприлике исту такву у какву је натерао Црногорце. По мом скромном мишљењу, криза на Космету се 1999. године могла решити споразумом о практичној широкој аутономији покрајине. То је била вештачка криза са далекосежним циљевима и споразум између Београда и Приштине који се данас припрема није још коначан циљ. То је само још једна етапа у плановима постхришћанске цивилизације на уништењу стуба Православља на Балкану. Јер, историја показује да се у стварности борба води не за нафту и територије. Истинска борба се води за људске душе.
