УКРАЈИНСКИ „ЗАКОН О ОБРАЗОВАЊУ“ ПОЗНАТИ ПИСАЦ НАЗВАО – ПОКУШАЈЕМ ЈЕЗИЧКОГ ЕТНОЦИДА Тај закон дозвољава наставу на руском, мађарском, румунском и пољском само до краја четвртог разреда. А постоје подаци који показују да преко 90 одсто становника Украјине комуницира на руском језику „Срамотним“ је нови украјински закон о образовању назвао мађарски министар спољних послова Петер Сијарто. Румунски премијер је због тог закона чак отказао посету Украјини. Пољска фркће да је у Украјини у току „језички геноцид“ „Он застрашује, а мени није страшно“ – написао је Лав Толстој, након што је читао, чини ми се, Леонида Андрејева. Тако је и са Кијевом: Украјинци завијају, а деца ће код куће и у својим породицама ипак читати Пушкина, Гогоља и Толстоја. Зато се узмите у памет, ви у Кијеву! Уосталом, становништво Стразбура је само у 20-ом веку било принуђено да шест пута мења држављанство јер је прелазило из руку Немачке Француској и обрнуто. И, ништа страшно – живи! Старије генерације говоре на несаломљивом дијалекту немачког, а младеж цвркуће француски. Нико није заборављен, ништа није заборављено! Пише: Едуард ЛИМОНОВ У УКРАЈИНИ је ступио на снагу „Закон о образовању“. Његова суштина је у најкраћем ова: на националним језицима (а то није само руски, него и мађарски, румунски, пољски, па и русински) дозвољава се само до петог разреда. Од петог се настава сме изводити само на украјинском. Фактички: ово је забрана образовања на другим језицима који се говоре у Украјини. У вези са овим се намеће питање: колико Руса живи у Украјини? У тренуцима проглашавања њене „незалежности“ (независности) у 1991-ој – у Украјини је себе Русима називало 12 милиона људи. Последњи попис становништва Украјина је имала 2001-ве године. Тада је Руса наводно било нешто више од 8 милиона. Украјина тада није ратовала, а немогуће је претпоставити да су четири милиона Руса изумрла за само једну деценију. Постоји само једно разумно објашњење како су нестала та четири милиона Руса: почели су да се изјашњавају као Украјинци! Малограђани су се уписивали као Украјинци исправно резонујући да ће им то бити од користи. За таква претрчавања никаква документа, као у своје време у Немачкој, нису тражена. Такве су са задовољством уписивали као Украјинце. Потом пописа становништва више није било. А зашто, објашњење је дао украјински вице-премијер Павел Розенко: „За то је потребна озбиљна политичка одлука јер попис кошта око милијарду гривни“. Кијев наставља да тврди да у Украјини живе 42 милиона људи. Међутим, независне процене – које узимају у обзир одлазак Крима и дела Донбаса и масовно исељавање у Русију и земље ЕУ) – оперишу са непуна 34,4 милиона душа. Рачунице које су изведене према украјинској потрошњи хлеба и брашна своде становништво Украјине на само 24,5 милиона. Ово значи да је моћ Украјине под огромним упитником. Изгледа да управо због тога и нема пописа већ пуних 16 година, а нормалне државе га обављају на сваких десет година. Кијев се боји да ће се показати да му је држава мања него што се представља и да и није баш сасвим украјинска. Јер, постоје подаци који показују да преко 90 одсто становника Украјине комуницира на руском језику. „Срамотним“ је нови украјински закон о образовању назвао мађарски министар спољних послова Петер Сијарто. Румунски премијер је због тог закона чак отказао посету Украјини. Пољска фркће да је у Украјини у току „језички геноцид“. Чак су и из Стразбура, који је парламента престоница ЕУ, затражили текст украјинског закона ради експертизе. У име Русије се на тај закон обрушила портпаролка Министарства иностраних послова РФ Марија Захарова, са њој својственим оштроумљем. Из њене реакције сам сазнао да у Украјини 450.000 ђака говори на језицима националних мањина, а да 350.000 говори руски. Украјински Закон о образовању је, нема сумње, својеврсни расизам, тачније – етногеноцид – покушај да се убије руски језик и да ње уместо њега „посеје“ украјински. Међутим, народи умеју да своје одбране и да се постављају како им је најзгодније. Да вас охрабрим, ево – наводим неке историјске податке. Становништво већ поменутог Стразбура само у 20-ом веку је било принуђено да шест пута мења држављанство јер је прелазило из руку Немачке Француској и обрнуто. И, ништа страшно – живи! Старије генерације говоре на несаломљивом дијалекту немачког, а младеж цвркуће француски. Нико није заборављен, ништа није заборављено! Ево још нешто. Насилна украјинизација извођена је још под совјетском влашћу, али јој се народ успешно супротставио. Ја сам у Харкову похађао руску школу. Од другог разреда су нам увели украјински језик и украјинску литературу. Као обавезне предмете. Узгред, из украјинског и украјинске литературе имао сам само петице и похвале, а из руског и руске литературе – тројке. Али, то ми није сметало да постанем значајним руским писцем. „Он застрашује, а мени није страшно“ – написао је Лав Толстој, након што је читао, чини ми се, Леонида Андрејева. Тако је и са Кијевом: Украјинци завијају, а деца ће код куће и у својим породицама ипак читати Пушкина, Гогоља и Толстоја. Зато се узмите у памет, ви у Кијеву! Украјински језик нема шансе против великог руског језика, шта год ви тамо измишљали. fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/limonov-ukrajinski-nema-sanse-protiv-velikog-ruskog-jezika-sta-god-u-kijevu-izmisljali
