Легендарни вођа француског Покрета отпора против нацистичке окупације генерал Шарл де Гол (1890‒1970) никада није посетио Југославију. Де Гол је после Другог светског рата био носилац политике европског помирења и сарадње међу народима. Симболичким посетама Берлину и Москви желео је да означи престанак непријатељстава и почетак периода сарадње. Његов политички идеал била је уједињена Европа од Урала до Атлантика. Де Гол је игнорисао Тита и то је сметало југословенском маршалу. Тек последњих деценија се говори да је то било због генерала Драже Михаиловића. И данас шира јавност не зна шта је прави узрок. Два записа из два различита временска периода говоре да је између Драже и Де Гола постојало уважавање. Први запис је из Архива Југославије и налази се у досијеу Божина Симића. Загонетна личност Божин Симић (1881‒1966) био је амбасадор Титове Југославије у Анкари од августа 1945. до краја маја 1948. г., када је пензионисан непосредно пред Пети конгрес КПЈ у Топчидеру. У Симићевом дипломатском досијеу налази се и биографија непознатог аутора, вероватно некога из надлежних служби. Та биографија, или биографска белешка, настала је вероватно пре маја 1948. г. јер га представља као не баш поуздану личност. Да подсетимо, Божин Симић је био учесник Мајског преврата (1903), члан четничке акције (српске револуционарне акције), комита у Македонији, члан Народне одбране, организације „Уједињење или смрт“ (такозване „Црне руке“), члан ложе „Уједињење“, организатор устанка Исе Бољетинца у договору са Милованом Миловановићем… Осуђен је на 20 година робије у процесу против Аписа и Црнорукаца 1917. г. док је боравио у Русији и командовао југословенском добровољачком дивизијом, био је у емиграцији до 1935. године… Учествовао је у пучу 27. марта 1941. Бомбардовање Београда затекло га је у Москви. Рат је углавном провео у Лондону. Био је посланик Владе Краљевине Југославије у Покрету отпора генерала Шарла де Гола. Биографија Божина Симића о којој је реч имала је, по свој прилици, циљ да компромитује ту личност бурног живота код нових комунистичких власти. Зато у њој наводе чињеницу, то јест, учешће Божина Симића у одлуци да генерал Де Гол одликује Дражу Михаиловића Легијом части. Биограф то овако описује: „Све док је био у De Gaulle-овом комитету настоји да учврсти односе између Руса и Француза. Друг Милан Којен који је дошао из Лондона, каже да је Симић тада заузимао став „просовјетског Михаиловићевог Србина“, пре продирања истине о борби наших народа у савезничко јавно мнење. У то доба, према истом извору, Симић је успео да De Gaulle одликује Дражу Михаиловића орденом Легије части. У то време, када је у De Gaulle-ов комитет постављен и делегат ЦК КПФ и када De Gaulle ужива све већи углед у савезничком свету, француско одликовање Михаиловића Великосрби су искористили као знак британског подржавања Д. Михаиловића.“ (АЈ, 334-190- 680) Други запис је из књиге Миодрага Б. Протића – „Нојева баркаˮ – СКЗ, Београд, 2000, књига II, страна 140: „(Две-три године пре своје смрти испричао ми је Никезић како га је, тадашњег министра иностраних послова, упутио Тито у Париз да Де Голу пренесе позив да посети Југославију ‒ трпео је због карантина у коме га је држао. Никезић је отишао и позив најлепше пренео, француски је говорио у богатим нијансама, и као матерњи језик, и као опчињени лингвиста. Задовољан изаслаником, био је Де Гол раздражен позивом, Тито, повикао је, није уважио његову молбу да поштеди живот генерала Драже Михаиловића, његовог колеге. Уместо тога, „Il l’a tué“- узвикнуо је са гнушањем. ʼА сад ме зове у посету!ʼ Чим је застао, запитао је Никезић у којој формулацији тај одговор да пренесе. Затечен, генерал је застао, Никезић му се свидео, и одвратио: ʼЗванично вас овлашћујем да председнику Титу кажете да ћу првом приликом доћи; али не и да му кажете да то никада нећу учинити ‒ шкодило би односима наших земаљаʼ…)“ Марко Никезић (1921‒1991) био је Титов савезни секретар иностраних послова од 1965. до 1968. г. Догађај о коме говори Миодраг Б. Протић односи се на тај период. И двадесет година после завршетка Другог светског рата велики Де Гол није променио мишљење, а какво је оно било, говори чињеница да није желео да посети Југославију. Управо због Тита и Драже. www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2894610/dva-zapisa-o-drazi-mihailovicu-i-de-golu.html
