Пошто су војвођанске незналице потпуно загадиле јавни говор неумереном и неприличном употребом израза паор, ваља да објавимо шта о том изразу сведочи стваралаштво Ђуре Јакшића и његовог синовца Милутина Јакшића. Велики песник Српске Војводине Ђура Јакшић опевао је српског ратара, а не српског паора. Његов синовац Милутин Јакшић је приповедао каква зла судбина задеси српске ратаре кад себе сведу на паоре. Неријатељи ратарске слободе су стога фалсификовали Ђурину песму „Ратар“, а Милутинову приповетку предали забораву. Данашњи манипулатори војводином преосмишљавају реч паор и старају се да се она што више употребљава, како би њоме у Војводини истребили реч ратар. Они се највише радују кад ратари Војводине сами себе именују речју која је одувек означавала најнижу друштвено-економску класу, несамосталног подложника, затуцаног и необразованог одрпаног сеоског пијанца који смрди и склон је криминалу. Кажу да је та реч, коју су наши стари дубоко презирали некаква особитост Војводине. Срамота није никаква особитост ратара и сељака Војводине! Хајде да видимо шта су о тој речи записала двојица великана српске културе. Брат Ђура, банатски срб Свако у Војводини, али и сваки Србин свуда у свету зна ко је био Ђура Јакшић и до данас га радо помињу. Верни син свог народа, отворене нарави, пожртвовано, искрено и доследно је волео свој народ преживљавајући сваку његову невољу. Стога сви Срби до данас према Ђури Јакшићу гаје однос блискости, као и према чика Јови Змају. Још за живота су га звали „брат Ђура“ па га и данас тако помињу. Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу , „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови. У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки . Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију. * На недељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници (које се везује за велику покајницу и подвижницу Свету Марију Египћанку – њој је недеља посвећена) и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и васкрсењу, дечије отворено Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да седе одмах до њега лево и десно у слави Његовој. Остали се ученици такође дечије искрено, у љубомори, наљуте на њих. „А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Марко 10,42-45). У ситуацији коју је Христос разрешио божанским саветом-заповешћу управо се крије проблем који је Свети Николај Српски уочио као можда највећи проблем његових вољених Срба. „Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и србске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: ‘Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга’. Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, ‘сваки који се издиже, биће понижен, а који се понизује биће подигнут’ (Лука 14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после осамсто година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје, сваке деценије или две, пред градобитном страхом.“ “ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“ wp-image-4942″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/georgije_djura_jaksic_-_car_dusan_1857.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; display: block;“> Цар Душан, рад Ђуре Јакшића. Фото: Википедиа. Ђура Јакшић није тек симбол романтизма у српској књижевности и сликарству. Он је много више од тога. Брат Ђура је особити представник једне душевне нарави која се у нашем народу од прастарог доба сматрала узором. Самоуверен, непоколебљив, храбар, доследан и родољубив, човек који увек тера своје, који је спреман да због свог народа, пријатеља и чврстих уверења жртвује себе и трпи недаће. Весељак који скромно живи, сам подноси своју патњу, човек којем се пријатељи диве а непријатељи не смеју да му се отворено супротставе. Наизглед обичан, а величанствен. Прегалац који горке ударце судбине претвара у најлепше елегије, који се не да уплашити већ пркосно сам бира да гази „трња стазе“, јер „трње је за човека“. Своје недаће и своје мане носи. Плени душу сваког коме је на срцу истина и врлина. Народни син који не може да постане изрод или малограђанин, којег слава и власт неће ни једним начином одвојити од свог народа да му биће у народу не припада и из њега се искорени. И кад је ништак он није ништарија, и кад је сиромашан, он је широке руке. Кад нешто каже, то је тако. Такав је сваком човеку свој. Оном коме он није свој, тај није човек, па га такви мрзе јер знају да пред њим њихово нечовештво препознају сви. Он ће сваком увек искрено рећи шта мисли и има става чак и кад није у праву. Банатски Срби за човека овакве нарави имају израз: срб. Када бих старце питао да објасне шта значи срб, објашњавали су: „Тоје човек који има човечанство“. И кад је био нешколован, наш народ је васпитањем и сопственим духом одувек појмио и развијао humanitas, није му за достизање те врлине требало познавање латинске књижевности јер је природа стварности највећа ризница мудрости. У интервјуу часопису „National Catholic Register“, датом 4. априла ове године, председник Одељења спољашњих црквених веза Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о предстојећем Свеправославном Сабору 2016. године и о православно-католичким односима у светлу ситуације у Украјини. Како су читаоци „Стања ствари“ упознати са митрополитовом позицијом о предстојећем Сабору, која је одобрена и на заседању Синода РПЦ 19. марта, усмерићемо се на оне митрополитове ставове значајне за католичко-православне односе и кризу у Украјини. Овде је важно само поновити, да је митрополит Иларион одбацио свако поређење Свеправославног сабора са Другим Ватиканским концилом јер „не очекује никакве суштинске промене у начину живота Православне цркве“. Потом су уследила следећа питања: Политика Русије према Украјини изазвала је озбиљан протест на Западу. Каква је позиција Православне Цркве? Да ли је политика Запада по том питању погрешна? – Руска Православна Црква обухвата Русе, Украјинце, Белорусе и припаднике многих других националности. Духовно јединство наших народа прошло је проверу времена током столећа. Једва да данашња политичка криза у Украјини може нешто у томе да измени. Позиција Руске Православне Цркве не може да се условљава неком политичком линијом: јер чеда наше Цркве јесу приврженици различитих политичких уверења, грађани многих држава. Што будемо ближи Богу, тим ћемо бити ближе једни другима: вера у Христа и љубав према Њему обједињује, а не разједињује људе. Никада нисмо делили нашу паству по националному предзнаку.Трагедија за Украјину јесте крв многих невиних људи, проливена у Кијеву. И Божја, и људска правда захтевају неодложну и свестрану истрагу катастрофе која се десила. Истовремено међу европским политичарима нема јединственог мишљења о том питању — као, уосталом, и о многим другим питањима која се односе на даљу судбину Украјине и украјинског народа. У таквој ситуацији улога Цркве није да громогласно говори, већ да се а моли и састрадава. […] У исто време, то не значи да Црква може да буде равнодушна према развоју ситуације у Украјини. Кијев јесте колевка руског Православља, његов првобитни центар: одатле је почело распрострањење источног хришћанства на територији историјској Руси. Украјинска Православна Црква, има сву пуноћу самосталности у административној управи и представља неотуђив део Помесне Руске Православне Цркве. Због тога, бол верујућег украјинског народа јесте наша сопствена бол. Нас дубоко обеспокојавају појаве агресије према нашој украјинској браћи и сестрама од стране екстремиста. У овим данима ми узносимо молитве о скором прекиду грађанског сукобљавања у Украјини и повратку мирног живота украјинског народа. У наставку интервјуа митрополит Иларион је говорио о могућностима дијалога са Римокатоличком црквом, како на богословском нивоу, где су постигнути неки резултати, али и констатоване доктринарне разлике, тако и у смислу јединственог сведочења у секуларизованом свету и залагања за моралне вредности. Открива да се настојало на сусрету папе Бенедикта и руског патријарха Кирила и да су та настојања постојала и за време новог папе Франциска. Али: – Још прошле јесени чинило ми се, да су две стране спремне да започну припреме таквог сусрета. Међутим догађаји у Украјини суштински су нас вратили корак уназад. То је повезано, у првом реду, с деловањем грко-католика, које Римско-Католичка Црква посматра као „мост“ међу Истоком и Западом, а ми као озбиљну препреку дијалогу међу православљем и католичанством. Ни за кога није тајна да је унија увек била и остала специјални пројект Римокатоличке Цркве, усмерен на обраћање православних у католичанство. Помоћу државних власти унијати су током многих векова дејствовали на штету Православне Цркве, заплењивали православне храмове и манастире, обраћали у католичанство обичан народ, на сваки начин притискали православно духовништво. Тако је било и у Пољско-литванском краљевству после Брестовске уније 1596. године, тако је било и на граници 1980-90-их година у Западној Украјини. У данашњем грађанском сукобу грко-католици одмах су заузели позицију једне од страна и ушли у активну сарадњу с расколницима. Поглавар УГКЦ (архиепископ Свјетослав Швенчук) заједно с поглаварем тзв. Кијевского патриархата (Филарет Дионисенко) ишли су по кабинетима Стејт депратмента, позивајући америчке власти да се умешају у ситуацију и промене поредак у Украјини. По свему, реч је о ванредном крсташком походу против Православља.У Ватикану нам говоре, да не могу да утичу на дејства грко-католика јер они имају аутономију. Но, Ватикан не жели ни да се дистанцира од тог деловања. У таквој ситуацији постало је тешко говорити о сусрету у блиској будућности папе с Патријархом Московским. Неопходно је сачекати док не зарасту недавно нанесене ране. Тим не мање, ми не губимо наду да ће се односи између православних и католика нормализовати. Служба коммуникации ОВЦС/Патриархия.ru Са руског посрбио: А. Ж. Напомена А. Ж.: Интервју митрополита Илариона илуструјемо недавним, 1. априла о.г. одржаним, сусретом „лажпатријарха кијевског Филарета“ са председавајућим Парламентарне скупштине ОЕБС-а и председником Народне скупштине Црне Горе г. Ранком Кривокапићем. Високи угледници су се међусобно похвалили због борбе за аутокефалност Црногорске православне цркве, а г. Ранко је позвао г. Филарета (Михаила, „товаришћа Антонова“), да поново посети Црну Гору и сабрата г. Михаила (Мираша…). ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ Митрополит Иларион: Све одлуке Свеправославног сабора биће унапред познате Украјинска Православна црква Московске патријаршије отпочела дијалог с украјинским расколницима Александар Живковић: „Кијевски патријархат“ и „перспектива екуменског дијалога“ Станислав Стремидловски: Да ли ће васељенски патријарх добити „општеправославни мандат“ за преговоре с Ватиканом? “ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“size-full wp-image-4946″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/basaid-iljevo-spomenik-bataljoncima-1848.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; width: auto; display: block;“> Стари споменик српским батаљонцима који су дали животе бранећи Српску Војводину у Боју на Иљеву, „Банатском Косову“ код Башаида, 1849. г. Фото: Љубазношћу Драгољуба Бадрљице. Ђура Јакшић је по својој нарави био срб. Прави срб. Зато су га Срби још за живота препознали као свог и звали га братом. Такоје остало до данас и биће во вјеки вјеков. Велики српски песник, приповедач и сликар, а изнад свега срб, Ђура Јакшић се родио и одрастао међу банатским ратарима. Борио се са сабљом у руци за Српску Војводину и то у Регименти Великокикиндског дистрикта (мајка му потиче из Карлова /данас Ново Милошево/ одакле је родом био и великан српске публицистике Теодор Павловић). Ђура Јакшић се за Војводину борио под старом ратном заставом граничара. Вероватно је био учесник и крвавог „Боја на Иљеву, српском Косову“ код Башаида 1949. године, када су надмоћни и одлично наоружани кошутови побуњеници под руководством Мора Перцела надвладали храбре српске синове равног Баната. Несрећан, прогоњен и оспораван касније од моћника без човечанства, банатски срб је својим критичарима бритко одбрусио: С крвавом сабљом, на бојној муци Бољи сам био – бољи од вас! Својом природом, изгелдом и једноставном ношњом, Ђура Јакшић је био прави син свог народа. А. М. Станојевић је у раду „Ђура Јакшић у народној успомени“ забележио сећање јагодинског крчмара Симе о Ђури Јакшићу: „Изгледа ти просто као неки паор. Тек доцниjе, кад уђе у разговор, кад плане или се чиме одушеви, онда севне његово око и ти се и нехотице повучеш, jер осетиш да говориш с великим човеком… Сила jе био, сила.“ Ништа боље од овог записа не сведочи о нарави брата Ђуре, којег су душмани на сваки начин гледали да упропасте и покоре, али је његова величанствена личност својом природом била неуништива и свима очигледна. (Information Clearing House, 7. 4. 2014)Обамин режим је запретио како Русији, од које прави непријатеља, тако и својим НАТО савезницима у Европи, на које се ослања да подрже санкције Русији. Ово не може изаћи на добро. Као што је чак и Американцима који живе у контролисаном медијском свету јасно, европљани, јужноамериканци и Кинези су бесни што их прислушкује амерички „Стази“, НСА. Понашање НСА је увреда без премца за амерички Устав, међународну дипломатију и право уопште. Али шпијунирање се наставља, док Конгрес цуцла палац и издаје заклетву да ће бранити уставни поредак САД. У Вашингтону, трабуњање о „националној безбедности“ постало је довољно да се заобиђу устав и нормативно право. Свесна да Конгрес, савезни судови и Бела Кућа нису вољни нити способни да зауздају полицијску државу, Западна Европа одлучила је да успостави европски систем за комуникације из које би биле искључене америчке корпорације. Само тако може да заштити приватност комуникација грађана и власти од Стази у Вашингтону. Обамин режим, одлучан да ниједна држава или појединац не избегну његову шпијунску мрежу, осудио је намере западне Европе да заштити своју приватност као „повреду трговинских закона“. Амерички трговински изасланик, који је у тајности договарао „трговачке споразуме“ по Европи и Азији по којим би америчке корпорације биле изузете од домаћих закона, запретио је казнама Светске трговинске организације (WTO) ако европске мреже искључе америчке фирме које служе као агентуре НСА. У својој безграничној охолости, Вашингтон поручује сопственим савезницима да ће из казнити преко WTO ако не допусте америчко шпијунирање. Тиме се остатку света даје најбољи могући разлог да напусти WTO и избегава трансатлантске и транспацифичке „трговинске споразуме“, чија је сврха наметање хегемоније Вашингтона и америчких корпорација. У осионој демонстрацији моћи Вашингтона у Европи, амерички трговински изасланик упозорио је НАТО савезнике: „Америчка трговинска мисија пажљиво ће посматрати развој било каквих предлога“ да се успостави независна европска мрежа комуникација (РТ). Другим речима, рачуна се да ће канцеларка Немачке, председник Француске и премијер Велике Британије интересе својих земаља и приватност својих грађана подредити служењу Вашингтону. Руске власти су схватиле да останак у доларском систему омогућава западним банкама и корпорацијама, или њиховим агентурама, да опљачкају Русију; да је рубља подложна девалвацији преко шпекуланата и извоза капитала; и да овисност о америчком систему међународног платног промета оставља Русију на милост и немилост санкција које намеће „изузетна и незаменљива земља“. Зашто им је требало толико дуго да схвате како учешће у доларском систему плаћања значи потчињавање Вашингтону? Можда због успеха хладноратовске пропаганде из САД. Та пропаганда је представљала Америку као светионик, шампиона људских права, противника мучења, поштоваоца слободе, браниоца потлачених, љубитеља мира и добротвора света. Овај имиџ одржава се упркос чињеници да су у латинској Америци САД спречиле настанак било какве представничке власти, и да су бомбардовале пет-шест земаља широм света у парампарчад. Русија је из комунизма изашла природно склона овој пропагандној слици „америчке слободе.“ Нису обраћали пажњу да су САД и Европа једнако кварне и крвавих руку. Током дугогодишње антисовјетске пропаганде, Вашингтон је убијао европске жене и децу и за то кривио комунисте. Истина је изашла на видело када је председник Италије Франческо Косига (FrancescoCossiga) обелоданио постојање Операције Гладио (Gladio), терористичке шеме коју су водиле ЦИА и талијанска обавештајна служба током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. У склопу те кампање напада под лажном заставом, жене и деца широм Европе били су мете бомбашких напада, за које су оптуживани комунисти. Тиме се спречавало да комунистичке партије у Европи добију на изборима. Захваљујући признањима талијанских обавештајаца, ово је можда најпознатији пројект „лажне заставе“ у историји. Сад када је руска власт спознала да мора да напусти доларски систем како би заштитила свој суверенитет, председник Путин је уговорио систем размене са Кином и Ираном. Међутим, Вашингтон се противи руском напуштању долара. Портал „Зеро Хеџ“ (ZeroHedge), веродостојнији извор вести од већине штампаних и електронских медија у САД, извештава да су САД запретиле и Русији и Ирану додатним санкцијама ако нафтом не буду трговали у доларима. Из ове претње постало је јасно властима широм света да Вашингтон гледа на међународни доларски платни систем као на средство контроле. Зашто би било ко пристао да буде део система који им оспорава суверенитет? Шта би се десило када би државе широм света једноставно напустиле доларски систем? Вредност долара би пала, а самим тим и моћ Вашингтона. А без способности да плаћају своје дугове штампањем новца – што им омогућава долар као светска резервна валута – САД не би могле да исплаћују послушничке режиме, нити одржавају агресивну војну силу. Вашингтон би постао само још једна пропала империја чији становници једва састављају крај с крајем, док се један одсто супер-богатих размеће јахтама и наливперима од 750.000 долара. Аристократија и кметови. Ето шта је Америка постала: регресија у феудализам. Само је питање времена када ће свима постати јасно да су САД пропала држава. Помолимо се само да ће до те спознаје доћи пре него што охоли становници Вашингтона униште свет у походу да постану хегемон. Војне провокације Вашингтона против Русије су опасне и неодговорне. Јачање ваздушних, копнених и поморских снага НАТО на границама Русије крши споразум Русије и НАТО из 1997 и Конвенцију из Монтруа (MontreuxConvention). Руси су оправдано сумњичави, поготово што се ово гомилање правда лажима да Русија спрема инвазију Пољске, Балтичких држава и Молдове, као и остатка Украјине. Лажи су сасвим провидне. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров затражио је објашњење од НАТО: „Очекујемо не само одговоре, већ одговоре засноване на пуном поштовању правила око којих смо се договорили.“ Андерс Фог Расмусен, марионета и фигура Вашингтона на челу НАТО, одговорио је на начин гарантован да Русима подигне притисак: одбио је захтев руског министра као „пропаганду и дезинформације.“ Тренутни раст тензија очигледно је последица понашања Вашингтона и НАТО. А повод за све ово је био пуч који је Вашингтон организовао у Украјини. Ово опасно и неодговорно понашање уништило је поверење руске владе у Запад и гура цео свет у рат. Демонстранти у Кијеву, које су на улице извеле Вашингтонове НВО, нису били свесни да ће својом глупошћу повести свет пут нестанка. Са енглеског посрбио: Небојша Малић “ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“size-full wp-image-4966″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/iljevo.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; width: auto; display: block;“> Иљево поље код Башаида, „Банатско Косово поље“, данас, са обновљеним спомеником синовима Српске Војводине који су страдали за крст часни и слободу златну. Фото: Владимир Бурсаћ Израз паор код Ђуре Јакшића Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу , „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови. У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки . Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију. * На недељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници (које се везује за велику покајницу и подвижницу Свету Марију Египћанку – њој је недеља посвећена) и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и васкрсењу, дечије отворено Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да седе одмах до њега лево и десно у слави Његовој. Остали се ученици такође дечије искрено, у љубомори, наљуте на њих. „А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Марко 10,42-45). У ситуацији коју је Христос разрешио божанским саветом-заповешћу управо се крије проблем који је Свети Николај Српски уочио као можда највећи проблем његових вољених Срба. „Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и србске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: ‘Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга’. Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, ‘сваки који се издиже, биће понижен, а који се понизује биће подигнут’ (Лука 14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после осамсто година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје, сваке деценије или две, пред градобитном страхом.“ * На недељној Литургији читају се Јеванђеља која нас подсећају на потребу покајања и појачаног подвига и друго које говори о долазећим Христовим страдањима и о томе да ко жели да буде први треба свима да служи. То о потреби увођења такмичења у служењу другима, а не у томе ко ће да зграби више власти, још увек је највећи задатак за нас Србе. Свети Николај Српски осим што нам је оставио задатак да се позабавимо том највећом маном нас као групе, заједнице, оставио нам је и једну лепу заједничку покајну молитву, која нам може помоћи. ПОКАЈНА МОЛИТВА Кајемо се прво за себе и у свему што згрешисмо и Божију прекршисмо и образ окаљасмо, било лагањем или крадењем, било злобом и пакошћу, било развратом или отимањем, или варањем или коцкањем, било псовањем или хуљењем светиње или клеветањем и оговарањем ближњих својих, било маловерством и саблажњавањем својих ближњих; кајемо се за безбројне грехове своје знане и незнане, вољне и безвољне, било словом или делом, помишљу, било јавне или тајне. Потом се кајемо за све грехе оних духовника и свештеника који у чему год згрешише пред господом Богом и Светим Савом, било да малаксаше у вери или страху божијем; или ослабише у љубави братској. Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који без страха Божијег и љубави према народу злоупотребише своју власт на народну и привремену несрећу а на вечну пропаст себе и свога порода. Кајемо се и за све неправде свих неправедних судија, кајемо се за пороке порочних, за страсти острашћених, за убиства убица, за насиље насилних, за свађе и деобу међу браћом, за све суровости јачега над слабијим, и за све немилости имућних наспрам сиромашних, и за све баналности и вулгарности које се могу чути широм свете земље наше! Кајемо се и за све оне који све славе а свеце псују, крсту се клањају а крст псују, црквом се хвале а у цркву не иду, српство величају а Србе цепају, државом се поносе а државу штете. Скрушено се кајемо, опрости нам, Господе! Слава ти, Боже наш, слава ти Творче и Спаситељу наш на век века. Амин. Ово је скраћена верзија Николајеве молитве. Уз вођство Петра Божовића изговара је заједно цео скуп – из представе „Тако је говорио Николај“, Звездара театар, 2006. Заједно – има пуноћу смисла. [youtube www.youtube.com/watch?v=L37ac-ALbCo%5D “ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“ wp-image-4944″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/djura-jaksic.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; display: block;“> Ђура Јакшић. Фото: Матица српска. Наравно, Ђура Јакшић је реч паородлично познавао и употребљавао по негде у својим приповеткама. Међутим, Јакшић пева о банатском ратару, а не о банатском паору! За наслов своје песме „Ратар“ из 1875. године употребио је управо именицу ратар, а њу наводи већ у првој строфи песме: Диван Банат, родно поље, и Бог му се диви; а на њему миран ратар, вредан Србин живи. Зашто Јакшић пева о српском ратару, а не о српском паору? Одговор је једноставан. Зато што је банатски ратар био симбол слободе самосвесног рада и живота, а паоризраз класне поруге, који је тада употребљаван за особу која је необразовани простак, економски зависан од господара. Даље у песми „Ратар“ брат Ђура описује како ратара, који издржава своју породицу и цркву огромним наметима пљачка жупанијска и царска власт. Сва невоља српског ратара од пропасти Српске Војводине но ослобођења 1918. године стала је у ову Ђурину песму. У новинама „Стражилово“ Владана Ђорђевића је 1875. године у наставцима објављена приповетка Ђуре Јакшића „Попа Тихомир“, а Јакшић у њој употребљава реч паор у изразито класном смислу, да означи спахијског подложника, врсту пољопривредног кмета: „Онде су на спахијској пустари све сами биреши, људи прости, као и други паори, али су поштени и до сада смо се са њима лепо живели“. Реч паор је Јакшић у својој приповетци јасно употребио да означи скупину подложника најниже економски зависне класе на селу. У СФРЈ је Ђура Јакшић фалсификован У доба СФРЈ су ови Јакшићеви стихови постали политички неподобни за јавну употребу. Током седамдесетих година је брозовом режиму очигледно било непријатно да се пева како миран и вредан ратар истовремено може бити и Србин. Стога је године 1973. у продукцији загребачког Југотона издата ЛП плоча „Камен на камен“ популарне музичке групе „Камен“ којом је Никола Борота извео песму „Ратар“. Та песма је на албуму потписана као ауторски рад Ђуре Јакшића. Међутим, извођач је у Јакшићевој песми властиту именицу Србин избацио да би на њено место поставио заједничку именицу човјек. Било је то срамно фалсификовање нашег брата Ђуре! Ко је приредио тај фалсификат, остала је тајна до данас. Пишући биографију Ђуре Јакшића, Богдан Чиплић је нашег великог песника сместио у „паорски“ амбијент. Рад Боротине музичке групе „Камен“ је иначе од самог почетка био везан за пропагандно ширење идеја Брозовог комунистичког режима међу омладином. Остали су упамћени по режимски подобним хитовима, нарочито „Пјесмом маршалу Титу“ у заједничком извођењу с Недом Украден. Скраћивањем песме Ђуре Јакшића на прве три строфе потпуно је збрисана и њена социјална фабула. Борота је песму отпевао на икавском дијалекту. На ово масакрирање фонетике, садржине и фалсификовање Јакшићеве песме уопште није реаговао Богдан Чиплић иако је био писац биографске књиге „Ђура Јакшић“ штампане 1959. г. (едиција „Портрети“, НОЛИТ, Београд). Није то зачуђујуће. Био је Чииплић велики писац, рођен и одрастао у Банату и његове литерарне заслуге су изузетне. Међутим, тешко је бити срб. Богдан Чиплић је био велики писац и одличан педагог, али ипак по својој нарави ипак није био срб као брат Ђура. Наиме, Богдан Чиплић је чврсто поштовао ставове представника политичког режима о култури, а Радомир Константиновић је годинама пре Боротиног фалсификата јавно сврстао Ђуру Јакшића уз Исидору Секулић, Вељка Петровића и многе друге српске писце у носиоце „паланачког духа“ у својој књизи „Философија паланке“ коју је 1969. године издао исти НОЛИТ. Рад великана српске књижевности је тиме проглашен превазиђеним и дата је слобода да се садржински и формално прерађује ради унапређења ка новим политичким сврхама и циљевима које је политички режим сматрао „прогресивним“. А „прогресивно“ је било уподобљење традиционалне културе ратара Војводине традиционалној култури славонских паура. Стога је Богдан Чиплић, који је боље од иког књижевно посведочио тешко подругљиви смисао израза паор, почео и сам да мења смисао те речи у својим радовима и на крају је чак митологизовао израз паор. Пишући 1959. године биографију Ђуре Јакшића Чиплић је радо и често употребљавао реч паор: „паорски крај“, „паорски трговчић“, „кикиндски паор“. Тиме је песника банатског „Ратара“ Чиплић биографски сместио у паорски амбијент. Милутин Јакшић о смислу израза паор Милутин Јакшић. Фото Лексикон познатих Кикинђана (Душан Дејанац). Љубазношћу Драгољуба Бадрљице. У „Стражилову“ (бр. 44-51, 1886. г) је Милутин Јакшић објавио приповетку „Мија Бродар, народна приповетка из Баната“. Милутин Јакшић је био рођени синовац брата Ђуре. Од заборава га је спасао Дуашн Дејанац, записом у књизи „Лексикон познатих Кикинђана“ (Историјско друштво „Кинђа“, Кикинда, 2004. г). Тема приповетке је изразито социјално – просветитељска у светлу политичко – економских односа у банатском српском селу чији становници економски пропадају услед личних мржњи, непросвећености, намета власти, задужености и партијске подељености. Милутин Јакшић је том селу подељених посвађаних и затуцаних сељака у приповетци дао назив „Сумраковац“, очигледно пема истоименом селу у које је његов стриц својевремено прогнан много патио, наилазећи на неразумевање при вршењу учитељске службе. Ретко које дело тако подробно приказује устројство и искушења српске сеоске автономне општине, као приповетка „Мија Бродар“ Милутина Јакшића. У интервјуу часопису „National Catholic Register“, датом 4. априла ове године, председник Одељења спољашњих црквених веза Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о предстојећем Свеправославном Сабору 2016. године и о православно-католичким односима у светлу ситуације у Украјини. Како су читаоци „Стања ствари“ упознати са митрополитовом позицијом о предстојећем Сабору, која је одобрена и на заседању Синода РПЦ 19. марта, усмерићемо се на оне митрополитове ставове значајне за католичко-православне односе и кризу у Украјини. Овде је важно само поновити, да је митрополит Иларион одбацио свако поређење Свеправославног сабора са Другим Ватиканским концилом јер „не очекује никакве суштинске промене у начину живота Православне цркве“. Потом су уследила следећа питања: Политика Русије према Украјини изазвала је озбиљан протест на Западу. Каква је позиција Православне Цркве? Да ли је политика Запада по том питању погрешна? – Руска Православна Црква обухвата Русе, Украјинце, Белорусе и припаднике многих других националности. Духовно јединство наших народа прошло је проверу времена током столећа. Једва да данашња политичка криза у Украјини може нешто у томе да измени. Позиција Руске Православне Цркве не може да се условљава неком политичком линијом: јер чеда наше Цркве јесу приврженици различитих политичких уверења, грађани многих држава. Што будемо ближи Богу, тим ћемо бити ближе једни другима: вера у Христа и љубав према Њему обједињује, а не разједињује људе. Никада нисмо делили нашу паству по националному предзнаку.Трагедија за Украјину јесте крв многих невиних људи, проливена у Кијеву. И Божја, и људска правда захтевају неодложну и свестрану истрагу катастрофе која се десила. Истовремено међу европским политичарима нема јединственог мишљења о том питању — као, уосталом, и о многим другим питањима која се односе на даљу судбину Украјине и украјинског народа. У таквој ситуацији улога Цркве није да громогласно говори, већ да се а моли и састрадава. […] У исто време, то не значи да Црква може да буде равнодушна према развоју ситуације у Украјини. Кијев јесте колевка руског Православља, његов првобитни центар: одатле је почело распрострањење источног хришћанства на територији историјској Руси. Украјинска Православна Црква, има сву пуноћу самосталности у административној управи и представља неотуђив део Помесне Руске Православне Цркве. Због тога, бол верујућег украјинског народа јесте наша сопствена бол. Нас дубоко обеспокојавају појаве агресије према нашој украјинској браћи и сест?
