Помпеов пацифички поход против Кине
На путовању које је већ названо „историјским“, амерички државни секретар Мајк Помпео посетио је Понпеј, главно острво федеративне државе Микронезије. Он је изразио страх због утицаја Кине на ово подручје и позвао острвске земље да продуже протекторатске уговоре са Вашингтоном.
Да би показао интересовање Вашингтона за пацифичке савезнике, Помпео је постао први амерички државни секретар који је посетио Микронезију. На сусрету са челницима Савезних Држава Микронезије, Маршалских Острва и Палауа назвао их је „великим упориштима слободе“ и позвао да се упореде са САД, а не са Кином која се бори за превласт над Тихим океаном.
„Знамо да Кина жели да се укључи у овај регион и утиче на њега“, рекао је Помпео додајући да споразуми слободног удруживања, која три архипелага имају са Вашингтоном, „одржавају демократију у контексту кинеских напора за преуређењем Тихог океана“.
До посете је дошло у јеку царинског, али и поморског хладног рата између САД и Кине у Јужном кинеском мору.
Иако Маршалско Острво, Микронезија и Палау немају пуно становника, протежу се преко огромног океанског пространства између Аустралије и Хаваја, представљајући стратешку везу између САД и његових савезника с друге стране Тихог океана.
Острва су постала горко бојно поље великих сила током Другог светског рата, када су их САД усмериле у кампању „острвских скокова“ против царског Јапана. Сва три архипелага у то су време били јапански посед и место најжешћих битака током 1944. године.
Након рата, САД су раселиле хиљаде становника Маршалских Острва како би вршиле пробе атомске бомбе на атолима Бикини и Еневетак до 1958. године, а последице се осећају и данас.
Било је потребно скоро пет деценија да се САД одрекну „старатељства“ на свим острвима, а Палау је формално ратификовао Споразум о слободном удруживању (ЦФА) са Вашингтоном 1994. Микронезија и Маршали су то већ учинили 1986. Према одредбама ЦФА, три земље се ослањају на САД због економске, безбедносне и одбрамбене политике.
Споразуми истичу 2024. године, па је очигледно да Помпеова посета има за циљ покретање разговора о њиховом обнављању. Очигледно су и изјаве о кинеској „претњи“ део преговарачког процеса.
„Злочин“ Пекинга је у томе што се усудио да даје развојне кредите територијама које Вашингтон сматра својом сфером утицаја. Чини се да Вашингтон Кину сматра истом као и Јапан 40-их година, види је као азијску силу чије јачање не може толерисати.
„Очигледна и главна невоља са овом парадигмом је да Кина није агресивна империјална сила, као што је Јапан могао бити. Штавише, била је једна од првих жртава царског Јапана и ту чињеницу није ни опростила, а ни заборавила. Беспотребним убризгавањем застрашивања у вези с Кином у односе са дугорочним пацифичким протекторатима, Помпео је можда само погоршао текући амерички спор са Пекингом“, оцењују аналитичари.
Иначе, лидере ових „рајских острва“ пре неколико месеци амерички председник Доналд Трамп угостио је у Белој кући.
Спутњик