Иван
Као по неписаном правилу, неке драге људе наградимо лепим речима које свакако заслужују и за живота, тек када се упокоје.
Иван Луковац је био човек о коме се у сваком тренутку имало шта рећи и написати. Јединствен и оригиналан. Дружили смо се кратко, али довољно да ме вест о његовој смрти дубоко потресла.
Иван! И име му је пристајало.
Иван је носио отмено ту харизму библијске мистике свога имена испуњеног, духом и енергијом.
Иван, спонтан, оригиналан, врцав и духовит.
Иван, човек несвакидашње ведрине у тмурном временау неспокоја.
Ивана, сам упознао касних деведесетих као сарадника “Гласа Црногорца”, касније и уредника рубрике за културу.
Био је млад, образован и наочит, савремено одевен у рухо традиције.
Иван, лежеран и самоуверен као сви снажни људи остављао је утисак старијег него што је био.
Иван се разликовао од осталих не само елегантном маркантношћу већ начиним и стилом писања без прретенцизности и нарације у номинативу. Израстао је у мудрог човека, сјајног наратора, омиљеног професора, оданог пријатеља, доследног чувара језика, вере и саборности.
“ Он је посебан по много чему”. запазило је непогрешиво уредничко око Зорана Богавца. А Зоран у таквим проценама није грешио.
Не греши ни Бог узимајући најбоље.
Мир и спокој души твојој, драги Иване.
Мишо Вујовић/ИН4С