Кад треба да се исправљају криве Дрине, крив је Београд
„Не пада снијег да покрије бријег, него да свака звијер покаже свој траг“- каже се у народу фигуративно. У том смислу пао је и прекјуче, додуше неочекивано велики, па су и трагови у њему дубљи, али и јаснији.
Дел Бојевим троточкашем запутила се ка Београду следећа тројка: премијер владе са своја два министра – „експерта за економију и финансије“. Неупућеном посматрачу би такав састав делегације најприје указивао на потписивање споразума о економској сарадњи, а последње што би, јесте Темељног уговора са СПЦ.
Изузимање министра Лепосавића као ресорсног министра за људска права и човјека који је учествовао у изради нацрта наведеног уговора, говори о интенцији премијера за закључење тог акта. Саопштавајући „вољу народа Црне Горе“ члановима Светог Архијерејског Синода, те одбијајући да потпише акт који је према наводима Министарства правде и СПЦ у свему усаглашен са уставом и законима Црне Горе, нанио је огромну штету цркви и још неопорављеном односу двије државе. И на крају народу, кога у својим говорима често ословљава са: „дивни народе Црне Горе“.
Не часећи часа, Службени лист Владе Црне Горе – Портал Вијести је већ сутрадан притекао у помоћ премијеру, користећи се методологијом бивше власти. Кад треба да се исправљају криве Дрине, крив је Београд. Наслови на квази-независном медију: „Вучићев покушај државног удара“, „Демократски фронт преко Београда руши владу“ су одвећ познати трагови које у дужем временском периоду остављају ђонови „књижевника и фарисеја“ Перовића и Ивановића.
А на њиховим ђоновима се јасно види разделна линија између Српске патријаршије и Митрополије црногорско-приморске.
Траг потпредсједника владе који има тенденцију да постане калиф умјесто калифа, показује да и није баш грађански нити проевропски. Његово мијешање као припадника друге вјерске заједнице, у однос државе и СПЦ, је најблаже речено неетично и непримјерено.
Ципела предсједника скупштине, као и обично, похабана и излизана, тако да јој отисак није лако утврдити, па се о њој нема ништа нарочито ни рећи.
Премијер владе је специфичнији у односу на претходне, јер се чешће преобува, али јуче се скроз изуо. Колико год парадоксално и невјероватно звучало свима, (изузетак су Срби којима је диоптрију утврдио концерн Вијести) Кривокапић је теже повриједио секуларни принцип од Ђукановића. Док је овај други на противуставан начин покушао да национализује црквену имовину, јер му у свом вишедеценијском бизнису ништа није било свето, чак ни Свето Маровић, Кривокапић је учинио корак даље, вршећи утицај на избор митрополита црногорско-приморског.
Трагичније од свега је то што је тим маневром избјегао унапријед договорено потписивање Темељног уговора са СПЦ. Тиме је одржан континутет дискриминаторске политике, чији је зачетник претходна власт. Јер, није довољно ставити ван снаге дискриминаторске одредбе Закона о слободи вјероисповјести. Док у правном животу егзистирају споразуми са Светом столицом и Исламском заједницом, а уговор са најбројнијом вјерском заједницом у Црној Гори још није закључен, дискриминација је и даље на снази.
Чека боља времена, тј. повратак свог креатора који би се вратио вишеструко немилосрднији него што је био. Оно у чему је актуелни премијер успјешнији од одлазећег предсједника државе Црне Горе, јесте што је остварио оно што Ђукановићу никако није полазило за руком. А то је да подијели Србе. И то ће бити његов траг у снијегу, по ком ће остати препознатљив.
Блаженопочивши митрополит му је оне историјске ноћи рекао: „благо мени“, не предвиђајући ни у сну да ће његово стадо девет мјесеци након тога узвикнути: тешко нама!
Коста Ненезић/ИН4С