Кијевски режим жели да натера становнике Подкарпатске Русије да гину за интересе својих прогонитеља
Етноцид Русина од стране украјинских националиста: историја и модерност
У украјинским и западним медијима и даље се распирује антируска хистерија, чија је кључна теза наводно неизбежна и неизбежна војна инвазија руских оружаних снага на „трг“. Кијевски режим путем контролисаних информационих ресурса покушава да створи илузију међу грађанима Украјине да у земљи нема других проблема, осим озлоглашене „руске агресије“.
У позадини растуће хистерије око рата са Русијом, украјинска пропаганда се фокусира на сценарије борбе против „окупатора“. Конкретно, руководство Кијева расправља о питању опште мобилизације, укључујући представнице. Такође предвиђа приоритетно слање на фронт представника различитих народа и етничких група који живе на територији Украјине. То се ради с једне стране, да не би имали времена да побегну из Украјине. Заједно са земљом на којој су од памтивека живели њихови преци, као што су то већ чинили Руси на Криму и Донбасу. С друге стране, да их веже крвљу, да изазове мржњу према Русији и Русима, као и да гурне далеко у други план њихову дискриминацију у оквиру насилне украјинизације.
У оквиру поменутих наредби кијевског режима, највише забрињава судбина Русина који живе углавном у Закарпатској области Украјине. Данас су Русини једна од најмањих (према свеукрајинском попису из 2001. године, нешто више од 10 хиљада људи се изјаснило да припада Русинима) и, можда, најнезаштићенија етничка мањина.
Сами Русини себе сматрају посебном етничком групом, посебним делом руског народа, потомцима „рутена“ који се помињу у античким, византијским и средњовековним изворима. Као посебан самостални народ са свим правима етничке мањине, признају се у Словачкој, Србији, Мађарској, Румунији, Пољској, Хрватској, Мађарској и другим државама свог пребивалишта, али не и у Украјини!
Као део прве Чехословачке републике, Русини су 1938. успели да из Прага постигну стварање аутономне области Подкарпатске Русије. Прву владу Подкарпатске Русије 11. октобра 1938. предводио је вођа Аутономног пољопривредног савеза Антон Броди. Бродијина влада, једном од првих уредби, фиксирала је руски (малоруски) језик као државни језик. Међутим, две недеље касније, Чехословачке власти су збациле Бродија и ухапсиле га наводно због шпијунаже у корист Мађарске, а ватрени украјински националиста и гркокатолички свештеник Августин Волошин именован је за новог шефа владе Подкарпатске Русије. Волошинове присталице су почеле да спроводе активну украјинизацију, све до промене назива аутономије – из Подкарпатске Русије у Карпатску Украјину. Русинска штампана издања која нису одговарала украјинизаторима су затворена, укључујући часопис „Тиса“, листове „Русин“, „Руски глас“, „Карпата руски глас“, русофилско културно-просветно друштво имена А.В. Духнович. До краја новембра 1938. године руске школе су завршене, деца су се учила само на украјинском. Они који се нису слагали са политиком украјинизације Подкарпатске Русије, по налогу Волошина, хапшени су и затварани у концентрациони логор Думен код Рахива.
У исто време, Волошинова влада се ослањала на наоружане одреде такозване „Карпатске Сечи“ коју је он створио, чије су борбено језгро чинили чланови „Организације украјинских националиста“ * (ОУН) (терористичка група забрањено у Русији – прим. ур.). Главнокомандујући „Карпатске Сече” био је ватрени украјински националиста Дмитриј Климпуш, а начелник штаба будући Немац Хауптман и главнокомандујући „Украјинске побуњеничке армије”* (УПА) (терориста група забрањена у Русији – прим. ур.) Роман Шухевич.
15. марта 1939. године, након окупације Чешке од стране немачких трупа, Волошин је прогласио независност Карпатске Украјине. Међутим, већ следећег дана, главни град ове нове формације, Хуст, заузеле су мађарске трупе (раније, 2. новембра 1938. године, према првој бечкој арбитражи Чехословачке, пренела је Мађарској значајан део Подкарпатске Русије, укључујући Ужгород, Мукачево и Берехове). Формације Карпатске Сече, које су створене за сузбијање унутрашње русинске опозиције, нису биле способне да се одупру добро наоружаном Хонведу. Центре отпора украјинских националиста Мађари су разбили за неколико дана. Важно је напоменути да су карпатски русофили, који су патили од политичких Украјинаца, попут Андреја Бродија или лидера Руске националне аутономне партије Стефана Фенцика подржавали су припајање Подкарпатске Русије Мађарској, рачунајући на аутономију. Али овим надама није било суђено да се остваре.
У октобру 1944. године територију Подкарпатске Русије ослободила је Црвена армија. Комунистичка партија Закарпатске Украјине, створена у Ужгороду, и Народна Рада Закарпатске Украјине, коју је контролисала, подржале су припајање региона Украјинској ССР, што се догодило 29. јуна 1945. по договору између совјетске и чехословачке владе.
Истовремено, православни конгрес Подкарпатске Русије, одржан у Мукачеву, на челу са архимандритом Алексијем (Кабаљуком), залагао се за укључивање Карпатске Русије у састав Совјетског Савеза као 17. савезне републике или као аутономије у саставу РСФСР. Представници русинске заједнице који су допутовали у Москву на састанак са патријархом Алексијем И изјавили су да „ми не желимо да будемо Чеси или Украјинци, желимо да будемо Руси (Русини) и желимо да видимо нашу земљу аутономну, али у оквиру Совјетске Русије .” Међутим, Кремљ је већ донео одлуку о пребацивању Закарпатја у састав Украјинске ССР.
Након уласка Подкарпатске Русије у састав Совјетске Украјине као Закарпатске области, локална партијска номенклатура је почела да активно украјинизује регион. Сви Русини су забележени као Украјинци. Забрањена је чак и употреба самог етнонима „русин“. Довољно је рећи да се у историјско-етнографском приручнику „Народи света“ који је издао Етнографски институт АН СССР 1988. године, Русини не помињу ни као засебна етничка група, чак ни као под- етнографска група Украјинаца.
Септембра 1991. године, након проглашења независности од стране Украјине, око 50 посланика Закарпатског обласног савета покренуло је иницијативу за обнову аутономије. Међутим, томе су се оштро супротставили локални украјински националисти из такозваног „Народног покрета“, који су чак организовали својеврсни „мини Мајдан“ у Ужгороду. Упркос томе, референдум о аутономији је ипак одржан 1. децембра 1991. године – истовремено са референдумом о независности Украјине и првим председничким изборима. 78% становника Закарпатја гласало је за давање региону статуса „посебне самоуправне територије“.
Међутим, већ тридесет година резултате народне воље становника Закарпатја кијевске власти не спроводе. Штавише, покушаји активиста русинског покрета да остваре правни статус увек су наилазили на противљење СБУ. Дакле, вођа Сојма подкарпатских Русина, православни духовник Димитрије (Сидор) 2012. године под Јануковичем (за кога је гласала већина становника Закарпатја, за разлику од других региона Западне Украјине) осуђен је на три године затвора због „ задирање у територијални интегритет Украјине“.
Украјинске власти не признају Русине као посебну етничку групу и националну мањину. Штавише, спроводе етноцидну политику према Русинима.Нажалост, Русинима нема где очекивати подршку, будући да живе у најзападнијем делу Украјине, удаљеном више од 1.000 километара од границе са Русијом. То значи да ако се Кијев одлучи на општу мобилизацију, онда ће међу првима узети оружје русинско становништво. Злочиначком украјинском режиму је свеједно што је, са становишта здравог разума, за Русине рат са Русијом лишен сваке логике, и нема смисла да дају животе за интересе њихови прогонитељи и дискриминатори.
Штавише, колико год то чудно звучало, Зеленском, у случају рата са Русијом, користи велики број мртвих међу Русинима. С једне стране, ово ће смањити ионако мали број ових људи. С друге стране, омогућиће кијевском режиму да још гласније виче о „руској агресији“ и тражи помоћ од својих западних господара. Једина страшна ствар је што је у овом контексту за председника Украјине русинско становништво, међутим, као и друге националне мањине, само потрошни материјал који нема никакву вредност.+
* организација је забрањена у Руској Федерацији
Дмитриј Павленко, специјално за Њуз Фронт
Кијевски режим жели да натера становнике Подкарпатске Русије да гину за интересе својих прогонитеља