„Хиперлиберализам” против слободе говора
Још је Џон Стјуарт Мил упозоравао да би забрана увредљивог говора који не узрокује насиље донела више штете него користи. Међутим данашњи „хипер-либерали” би да цензуришу свакога ко им се не допада. У нашем XXI веку демократије, глобализације и мултикултурализма, људи имају много шире и веће слободе него у било ком времену пре. Слобода мисли […]
„Хиперлиберализам” против слободе говора
Још је Џон Стјуарт Мил упозоравао да би забрана увредљивог говора који не узрокује насиље донела више штете него користи. Међутим данашњи „хипер-либерали” би да цензуришу свакога ко им се не допада.
У нашем XXI веку демократије, глобализације и мултикултурализма, људи имају много шире и веће слободе него у било ком времену пре. Слобода мисли и изражавања, као право и вредност, драстично је променила поглед на друштво, његове изазове и потребе. Званично Устави већине држава, имају у себи флоскулу – „Сви грађани имају право на слободу говора и изражавања“, као и изведене законске прописе који пружају заштиту одређених права у погледу слободе говора и мисли. Примерице, прва измена Устава Америке каже да „Конгрес неће донети никакав закон… који води ускраћивању слободе говора…“
Слобода је можда најосновнија обавеза сваке особе на свету. Слобода мишљења и говора је најважнија врста интеракције, а без размене нема никакве историје, прогреса и науке. Слобода речи показује моћ, посебно у политици или влади. Најважније је да свако има право размишљати и деловати без страха од последица које би му биле нанете од стране неке власти или било ког другог појединца. Тако се и слобода говора може дефинисати као право особе да изрази мисли, идеје и лична мишљења путем жељених медија без икаквих ограничења, наравно сем уколико ове акције не нарушавају права другог лица или националне безбедности. Слободно изражавање је израз потребе укопане негде у нама као неписани закон још од давних времена, чак и пре формалног признања од стране било ког ауторитета.
Данас, ниво демократије и широка слобода говора у свету пружају бескрајне могућности за људе да размењују знање, мисли и идеје. У ствари, масовни медији су најбољи инструмент за друштво да остварује своје право на слободу изражавања. Идеја о слободном, независном, плуралном и разноврсном медију постала је идеал који треба постићи како би у потпуности осигурали право тражења, примене и преношења информација.
Међутим, масовни медији без икаквих прописа могу знатно оштетити друштво. Стога је регулисање медија започело свој развој како би гарантовао, промовисао и заштитио право на слободно изражавање. Заправо, основна мисија за регулисање масовних медија и интернета треба да буде заштита и продубљивање слободе говора, наравно без ширења говора (и оправдавања поступака) мржње.
Између увреде и претње
Слободно изражавање такође може имати негативан утицај на друштво. Наравно, слобода изражавања, као и свака слобода, повезана је с одговорношћу: свако ко крши људска права других са својом или њеном слободом изражавања, мора бити на неки начин одговоран. На пример, 2005. године дански лист Јилланд Постен објавио је групу карикатура са сатиричким сликама пророка Мухамеда. Затим су се исламске заједнице широм света по упознавању са овом представом цртаних карикатура појавили на улицама са много страствених израза беса и љутње, углавном по два основа: веровање муслимана да не прихвата сликовне представке Посланика и зато што је чињеница да је публикација повезала муслимане са тероризмом.
Касније, 2015. године, француски недељник Шарли ебдо је био мета терористичког напада због бројних сатиричних и атеистичких контроверзних публикација карикатурално приказаног Мухамеда. Као резултат тога, 12 људи је погинуло, а многи су повређени.
Закони и правила варирају, али су сводиви на идеју да критика неке идеологије, укључујући и верску, колико год била беспоштедна, није исто што и подстицање мржње према неком народу или појединцима. Просто речено, закони против говора мржње засновани су на чињеници да између увреде и претње постоји огромна и јасна разлика. У отвореном друштву сви морамо да трпимо увреде. То уме да буде напорно, понекад излуђујуће, утолико пре што је онај који вређа често више идиот, а вређани особа са интегритетом. Али као одговор на увреду увек можете да слегнете раменима, окренете се и одете. Тиме се не жели рећи да претрпљене увреде понекад нису стварно одвратне. Али и морално најподлија увреда није злочин. Не изводимо пред суд људе који су пакосни према својим супружницима, или због тога што подривају самоувереност своје деце, или зато што пишу глупе књижевне критике. Можда бисмо то и лично желели, али то не чинимо.
Увреде морамо да подносимо, али претње не смемо да толеришемо. Рећи да је нечија религија смешна је другачије – приметно и мерљиво, значајно другачије – него рећи да би неку групу људи требало истребити. Исмевање вашег пророка далеко је од претњи упућених вама лично. (Неки закони против говора мржње не дозвољавају ни „увреде “, али запитајмо се да ли су то и добро написани закони.)
Џон Сјуарт Мил сматра да је једина права штета нанета расправи – цензура слободе говора. О дефиницији те „штете“ се може расправљати – али она мора бити нешто више од повређених осећања. Идеолози се наравно не слажу са тиме, јер су то људи чије су личности и идеје постали једно и за њих је штета нанета идеји неодвојива од увреде личности. Зато их и називамо идеолозима. Ми остали можемо да се сложимо да ругање нечијој вери није исто што и позивање на нови масакр или негирање претходног.
Најпознатији регулаторни принцип државног ограничења слободе говора је ткз. принцип штете (енг. The Harm Principle), чије је првобитно оправдање дао британски филозоф Џон Стјуарт Мил у књизи О слободи (On liberty) из 1859. Мил сматра да је слобода говора од толиког значаја за сваког појединца да је држава може легитимно ограничити само онда када она наноси штету другима. Мил има у виду мерљиву штету, попут штете по наше тело, живот, имовину и остала значајна добра. Принципом штете се стога могу оправдати санкције говора који подстиче или узрокује физичко насиље ка одређеним појединцима или групама или за кога се, са великом дозом вероватноће, може наслутити да ће имати такве последице.
Међутим, говор мржње често не подстиче нити узрокује овај вид штете. У већини случајева, једина штета говора мржње је увреда и емоционална узнемиреност која је прати. Када је 1987. амерички уметник Андрес Серано објавио провокативну фотографију Попишани Христ (Piss Christ), а 2005. дански дневни лист Јyлландс-Постен карикатуре пророка Мухамеда које га приказују као бомбаша самоубицу, хришћани и муслимани су имали идентичан захтјев: забранити поменуте радове јер су увредљиви по њихова верска осјећања.Премда су карикатуре пратили и насилни инциденти, ни оне ни Серанова фотографија нису биле забрањене.
Насилне последице са стране, ако су нечија осећања повређена оним што кажете, да ли би то био довољан разлог да будете законски ућуткани ? Мил сматра да није. Несумњиво је да је повреда осећања мерљива јер неретко изазива нежељене психичке и соматске реакције, попут стреса, али упркос томе, Мил сматра, она не може бити санкционисана принципом штете. Проблем са забраном таквог облика штете је да је она изазвана сасвим другачијим поступцима, код другачијих појединаца, те је немогуће наћи непроизвољан критеријум на основу којег би правна забрана уследила.
Рат против слободе
Примера ради, верска осећања ревносног верника ће бити повређена исмевањем његових религиозних начела али ће код атеисте или слободног уметника имати сасвим супротан ефекат ; порнографија ће изазвати другачије емоције код феминисткиње и средњошколца, а веган неће гледати истим очима на рекламе КФЦ-а као и љубитељ поховане пилетине. Ако би одредба о кажњавању свега увредљивог ступила на снагу, мало тога би било дозвољено, а много тога вредног забрањено. Како Мил примећује, забрана увредљивог говора који не узрокује насиље донела би много више штете него користи.
У данашњем академском свету посебно оном на англо-америчким универзитетима запатио се један посебан тренд ограничења слободе говора, на коме посебно инсистирају нове генерације студената, тзв. миленијалаци. Тражи се ограничење јавног дискурса, кодификовани језик обраћања, непозивање на универзитет особа које би својим говором или мишљењем могли повредити нечија осећања (cancel culture). Тражи се тзв. Free space, тј слободни простор у коме неће бити могућа полемика нити било каква експресија говора који на овај или онај начин не погодује некој мањини… етничкој, расној, сексуалној, друштвеној, културној итд…
Одређене „добро организоване мањине“ покренуле су прави „рат против слободе изражавања“, којим се намерава превладати интелектуални живот на кампусима забрањујући било какву алтернативу њиховом светоназору. На готово свим универзитетима су реорганизоване катедре и промењена правила живота на кампусима, увођењем обавезних „сигурних простора“ и „активирајућих упозорења“ за све студенте и особље које се осећа на било који начин угроженим од стране туђег другачијег мишљења. Дефинисан је све већи број вербалних или чисто естетских дефиниција (данас је на пр. капа с натписом „Make America Great Again“) – „microaggression„. Непоштовање нових правила подразумева одређене казне и друге видове остракизма, што је додатно условљено увођењем ad hoc судова за особље и студенте.
Према стандардима прошлости, често се каже да је интелектуални либерализам који је раније карактерисао ове академске институције „деконструисан “, по моделу свеприсутног постмодернизма. Он се отказује као „репресивна структура“. Изненада, свака идеја која изгледа да у себи садржи вредност ка правцу идеалног пута ка универзалној еманципацији, од сада је забрањена за изражавање. Али ова репресивна утопија је више варијанта „хипер-либералне идеологије“ него анти-либералне. Чињеница је да се чини да је ова идеологија одлучна да „прочисти интелектуални свет и друштво од било каквог трага алтернативног светоназора, сем сопственог“.
„Када кинески студенти долазе да студирају на Западне универзитете, једна од лекција које тамо науче”, пише John Gray, јесте да наметање интелектуалне ортодоксије не захтева ауторитарну владу. У институцијама које тврде да су посвећене критичком истраживању, цензура је ефикаснија када је самонаметнута. Полицију мишљења, конститутивног елемента сваке тираније, данас практикују наша друштва, која себе сматрају слободнијима и слободумнијима него што су икада била. “
Режање иза тастатуре
Таква политика, сасвим логично, преноси се из школе на улицу и свуда у јавни живот. Расне, сексуалне и класичне полне (мушке и женске) радне квоте од стране државних институција и приватних предузећа сада се додају модерним полним квотама. Баш као и на кампусима, у јавном и професионалном животу постало је опасно критиковати нове норме. Новинари, уметници и интелектуалци који се противе том тренду су први које погађа ова необјављена врста културног рата. Носиоци те политике одмах оптужују критичаре за нетолеранцију, назадност, расизам, ксенофобију, мизогинију, или већ шта је пригодно у датом контексту. Такво понашање у политичком и јавном животу недавно је стекло заслужену дефиницију коју можемо превести као рекламирање сопствених врлина „virtue signaling „. Укратко, у тој динамици онај који без покрића оптужује противника за најгоре ставове, заправо, само жели да изрекламира самог себе као морално и вредносно супериорног.
Овај постмодернистчки поглед на свет доводи на један первертирани начин не само до деконструкције свих идеја, све подводећи под субјективно и самим тим нереално, него опет своју субјективност декоструисаног света брани као нову догму, избегавајући критику и самим тим могућност слободног изражавања и размене идеја. Ако је било која идеја ирелевантна, ако се пориче да је језик важан инструмент над којим имамо контролу и да су морална просуђивања могућа, као и да је објективност тешко остарив циљ, лако се на ту исту логику надовезује ненеопходност комуникације, сем већ једне једине задате и исправне.
Интернет је нови медиј, омогућава нам максималну слободу изражавања, као и исто тако максималну злоупотребу. Основни проблем је што нови медији онемогућавају стварни сусрет између људи, него је сусрет посредован на симболичком нивоу. Али и такав може водити ка плодотворном дијалогу о некој теми, ако постоји неки договорени оквир разумевања и поштовања. Међутим, ако тог оквира нема, будући да се саговорници у електронски посредованом комуницирању не познају, или се врло површно познају, они никад не развију међусобно саосећање и основно људско поштовање. Посредовано комуницирање је доста осиромашено и због тога што нема физичког сусрета између два људска бића. А када саговорника на нету не доживимо као људско биће од крви и меса, као „ближњег свога “, а још нам се ни не свиђа шта „он “тамо пише или показује, онда га уз помоћ стереотипа групе којој припада лако редукујемо на предмет наше мржње. И тада нам релативна анонимност у сајбер-простору и заштита уз помоћ духовног „противпожарног зида “, омогућава да режимо и лајемо до миле воље. Наравно, ако нисмо способни ни за шта друго.
Језик нема кости, али их зна поломити, стара је изрека о моћи изговореног. Слобода говора да се искаже мржња, клевета и свака друга увреда је један језик искључивости, који се мора превладати, пре свега културом дијалога да се поштују и прихватају и право других на своје мишљење, колико год било другачије или погрешно.
Школа је најважније место за почетак борбе против искључивости, нетолеранције и језика мржње. Ако у школи ућуткујемо младе људе, на улици ћемо добити мржњу. Они који не знају да говоре, реже и лају, а понекад и гризу. Медији су ту једнако важни. Ако у медијима имамо за саговорнике људе који су способни да јасно и аргументовано артикулишу своје ставове и мишљења, као и медијске стручњаке који савесно обављају свој посао, користе описни језик и не постављају пристрасна и реторичка питања, поштују различита мишљења и непопуларне ставове, медији ће почети неговати дискурс прихватљивости и културу логичког дијалога. У том смислу, кључни су професионални кодекси у медијима чије је поштовање услов за рад на било ком медију. Такви кодекси, а не кодирани језик, су једнако важни и за школе и друге културне, образовне и религиозне установе.
Наравно, против говора мржње морамо се борити сви и на сваком месту: снагом аргументованог дијалога, развијањем способности за комуницирање, стварањем простора за равноправан разговор, за разговор у коме су различитости прихватљиве и добродошле. Против говора мржње треба се борити и указивањем на примере говора мржње, на инфантилне особине таквог говора, на његове суштинске логичке недостатке, на јаловост и закржљалост духа који га изриче, као и на могуће последице таквог говора на односе међу људима и опстанку сваке друштвене заједнице.
Слобода говора и дијалог су основа сваког прогреса. Нове идеје замениће неке старе, које су опет у неком другом времену биле напредне, али тада тешко прихваћене, проналазиле су пут до свог остварења, постајући временом неке нове догме. У нашем веку нема апсолутно никаквог разлога да утишамо глас другог и другојачијег, његов поглед какав год био само нас обогаћује. Нешто ново и необично ће временом постати стварно, понешто и одбачено, као и што ће нешто старо остати као вечно или мање или више прихватљиво…
И да идеје једноставно пустимо да теку какве год биле, цитирајући при том Џон Стјуарта Мила – „Ми никада не можемо бити сигурни да је мишљење које настојимо да угушимо лажно мишљење; а ако бисмо и били сигурни, гушење би опет било зло…“
Марко Костић/Нови Стандард