Цртица из живота – Знао сам да жуту фасциклу не треба отварати
Кроз јутро ме пратила брига због Андријине операције: рутинска, наводно јесте, али рутински је и живот, па се непредвидљивост увијек пробије кроз рутину; на добро, на зло, ко ће то више знати у овом свијету који не мора постојати? Па хајде да онда преберем фасцикле из моје ладице, да видим да ми није заостао неки […]
Цртица из живота – Знао сам да жуту фасциклу не треба отварати
Кроз јутро ме пратила брига због Андријине операције: рутинска, наводно јесте, али рутински је и живот, па се непредвидљивост увијек пробије кроз рутину; на добро, на зло, ко ће то више знати у овом свијету који не мора постојати? Па хајде да онда преберем фасцикле из моје ладице, да видим да ми није заостао неки важан документ потребан за јављање на конкурс за редовног профеосра који су ми расписали на Универзитету.
Знао сам да жуту фасциклу не треба отварати. Али зато сам је, ваљда, и отворио. У њој: мајчина матурантска слика – лијепа је Гордана, прелијепа – данашње матуранткиње тешко да знају да се могло бити лијепо читањем Пушкина, да су идеали од којих неће остати много могли да буду најљепша шминка на свијету.
Моја здравствена књижица: смијем се – ако је вјеровати њој, рођен сам у „Самоуправној интересној заједници здравствене заштитте Сарајево“ (толико о документу као мјерилу онога ко си!)
Прва овјера: 30.11.1983. И још сијасет ђачких књижица, свјеодчанстава на којима је немањићки грб и натпис „Република Српска“. И индекси: слике човјека који личи на мене. Војна књижица ВРС – уписана регрутација оног соколачког дана када смо сви ишли само са једном стрепњом – да нас не врате као неспособне за војну службу. Један бивши живот. Тај двоглави орао кога смо безброј пута као дјеца цртали, симбол који је носила Српска у доба када је у Србији у употреби још био онај са класјем (и тај орао се, изгледа, сели из краја у крај и појављује никада на свим крајевима истовремено), хартија која је већ пожутјела и на њој се осушиле оцјене које више ником не значе ништа: испити и потписи од којих су многи потписници већ покојни. Нема ту ништа важно за овај конкурс. Или је све важно, иако се ништа не може пријавити, иако ништа од тога не улази и не прилаже се на њему. Размишљам како се, за разлику од ПБФ у Београду, вјероватно нико и неће јавити да ми буде конкурент: Сигурно се неће копља ломити и главе летјети, као у Београду.
Ако је некоме мјесто професора примамљиво, живот у вароши углавном није. Размишљам о томе колико мене, опет, грије тај живот устаничке вароши: доброта драгих људи, познатост малог космоса у коме живиш. Гледам гимназијалку која је сада бака и размишљам о њеном: „Богу хвала, израсли сте у људе.“ Затварам фасциклу. Треба да поправим утичницу која је испала из зида. Јелена напомиње: – Близу је шест. Хајдемо на вечеру, а и ти имаш оно књижевно вече у седам. Хајдемо. Сутра је оцу рођендан. Много шта смо проживјели чега нема ни у фасцикли. Али ово је мој живот, мој град. Враћам фасциклу на дно моје ладице. Излазимо напоље
Дарко Ђого/ИН4С
Цртица из живота – Знао сам да жуту фасциклу не треба отварати