Промоција књиге селектора Светислава Пешића „Моја игра, мој пут“ у Нишу
У препуном амфитеатру Универзитета „Бановина“ у Нишу одржана је промоција књиге селектора Светислава Пешића „Моја игра, мој пут“. Промоција је, баш као и београдска у јануару, била изузетно занимљива, са пуно познатих личности. Међу бројним гостима на промоцији били су и Драган Тарлаћ, Небојаша Илић, Жарко Зечевић, Дејан Томашевић, а преко видео линка јавили су се Пеђа Стојаковић, Емир Кустурица, Марк Гасол, Хендрик Рендл, Немања Бјелица…
– И ја имам снове. Кажу да сам и у годинама, али ја још увек имам нове циљеве које бих волео у овом свом спорту да остварим… Огромно ми је задовољство и част што се промоција моје књиге одржава у Нишу, па још у време Купа Радивоја Кораћа. Ниш је мени у срцу, иако више волим Пирот. Ево и овај аутопут који је сада направљен између нас, све нас више приближава.
О књизи…
– Писао сам је читавог живота. Много сам путовао по свету. Кошарка ме водила од Аустралије до Аргентине. Кажем Аустралије јер нам је сада остала у неком не баш лепом сећању. Писао сам много тих публикација јер сам морао. Од познатих тренера, очекује се да доприносимо не само одржавању семинара и тренерских клиника, већ и да пишемо публикације. Ту сам стварно увек трудио. И сад кад погледам све те публикације које сам писао, рецимо, пре 30 година, вероватно је то неки други тренер био. Све у животу се мења, па се и ми мењамо. Тренер сам постао право из патика. Имао сам нека правила која сам научио од мојих претходних тренера, како да тренирам екипу, па и како да водим екипу, како да држим састанке, нека тактичка решења и питања. Али, то су била правила. Сада имам своју филозофију. После толико година рада у кошарци, формираш неку своју филозофију, не само напада или одбране, како се постиже и ко постиже кош у последњем тренутку, већ и како се стиже до тог задњег момента. Како стиже до остварења тих циљева. Ту сам могао да поделим сво моје искуство и знање које сам накупио после толико година. Велики мотив било ми је то да, док сам активан, све што сам научио поделим са, пре свега, тренерима, али не само са тренерима из кошарке, већ из свих спортова, као и људима који у ова модерна времена воде спорт у клубовима, савезима, репрезентацијама. Један део књиге је посвећен животу тренера. Тај тренер сам ја. На томе сам радио са мојим другарима који су ми много помагали. И Саша Милетић, као и мој рођак и велики пријатељ, Бобан Митић. И сви остали моји тренери са којима сам ја радио. Немојте мислити да сам ја то све сам написао. Ја сам написао и вршио селекцију, али су ми други људи помагали.
И то није све…
– Бирам да живим са људима од којих могу нешто да научим да бих био бољи. Никада утакмицу не победиш сам. На сву срећу, имао такве тренере па сам и то могао да научим од њих. Недавно ме на једном гостовању новинар представио као: „Планетарни тренер, геније је наш гост“. Одмах сам морао да реагујем. Јер, ако стварно помислиш да си геније, онда си највећа будала. Ја јесам доносио последње одлуке, коме ћемо да дамо лопту у руке у задњем нападу и шта ћемо да играмо да бисмо дошли до неког циља или успеха. Тако и ова књига. Написан је живот тренера, одакле он долази. Мени је ту доста помогао мој друг који је написао довољно књига – Бобан. Када сам му дао да види, остало је неких сто страница, рекао ми је: „Чекај, овде само пише ја“. „Ја сам био ту и ту, ја сам урадио то и то“. Избаци то „ја“. И одмах сам избацио. Онда је ту било неких велики порука и речи. Оно што сам доживео, нека искуства, нешто што сам научио од других људи, тренера, па и људи који се баве бизнисом… Па су ми неки тражили да им пошаљем те неке велике мисли. Ја сам то извукао из књиге. Онда Бобан каже. „Нећемо то, ниси ти Мао Цетунг да стављаш неке мисли. Људи који су радили са мном много су ми помогли и довели су ме тамо где уствари и јесам. Читавог живота сам се бавио тиме да нађем баланс између људске и спортске скромности и самопоуздања. Не знаш све, учи, али веруј у оно што радиш. То је нека моја водиља и кроз ову књигу. Ја о томе пишем, делим са људима који и даље желе да уче. И да читају. И ја сам много читао, не само кошаркашку литературу. Нажалост, иако смо ми били прваци свега и толико је добрих тренера прошло кроз нашу кошарку, да ннек кажем колико играча, у Југославији и Србији није много тога написано. И ту сам се трудио да дам неки допринос, очекујући да ће то сада у будућности моје колеге имају исто тако, а можда и више то да поделе – објаснио је Пешић.
