Баш у ове дане, када су Срби понели гробове…
Сећаш ли се, врли свете, кад су Срби селили гробове?!
Баш негде у ове дане, хиљаде мртвих за хиљадама живих, хиљаде живих за хиљадама мртвих, кости су носиле кости…
Сећаш ли се, врли свете, сарајевских Срба- нема их!
Нема ни гробова, сећаш ли их се..?
Сећаш ли се страдања народа за којег није било мира ни на земљи, ни под њом?
Никада!
Ваљало би да се сећаш јер, ето, силно жалиш страдалнике док ти низ руке дивљају брзаци њихове крви…
Ваљда данас тако пресамићен у болу помињеш и Србе, јел да, народ који се кућио гробовима ко домовима..?
Тако „праведничког“ те сигурно боле ране народа што не зацељују..?
Ране што син понесе од оца, отац понео од ђеда, ђед од праотаца…ране вечито распетога народа.
Сарајево је побило своје Србе, што је претекло понело је своје гробове те коротне ’96. ко младице да им негде нађе мира да стасају…
Знаш ли, „правдољуби“ свете како је народу и какав је народ вазда тражи мало мира и спокојни грумен да запати гробље?!
Страдалнички и праведнички, но што би за Србином заплакао, ваљан је само док гине за тебе.
Док јуриша крвави опанак, док тело нема кад да застане и потражи главу, док га осакаћеног и смлевеног још има довољно за куршум и нож…
Баш у ове дане, „тугаљиви“ свете, Срби су носили гробове, гробови су носили Србе да се негде на миру запате…
У ове дане, у сваке дане, мој свете, нема за Србе много бољих док за њих не пострада, док ти живиш своје најбоље за које ти је тај исти Србин крварио, но…
Ево ти прилике да се покајеш- непокајниче, баш у ове дане док наричеш помени народ којем гробовима не дају мира!
У Босни и Херцеговини, у Хрватској, на заветној светињи Косову и Метохији…
Нема народа на овом шару земаљском којем су толико разгртали и колевку и гроб, који никад није био довољно мртав, којем кости нису стигле да струле, који носи више ћивота него ћебади, који није жалио себе за друге и којег други пожалили нису- до Срба, и..?
Хоћеш ли га се сетити, „праведнички“ свете, а још ти је његове крви на рукама у којима залуду држиш сребрну виљушку и нож…
Док се „гушиш“ у сузама зове ли се бар једна именом Србиновим?!
Ништа ти не тражим до оног што народу мом припада- мало мира и смираја, па има ли га, добри свете?
Има ли довољно земље да се на њој запатимо а да нико не врисне како нам је превише и да се кућимо и да се копамо..?
Превише живи и никад довољно мртви…
Баш у ове дане кад су Срби из Сарајева, губилишта што је некад био град, пошли за гробовима…
У ове дане, у сваке дане- ено нас пуне јаме по Хрватској, ено нас о задушницама на пресветом Косову и Метохији живи оплакују живе, једни су другима споменик кад белега нема, ено нас у Босни и Херцеговини над трном и папратиштем, а ти, врли свете…
Ти крвавим рукама зовеш на мир!
Ти жалиш, плачеш, тугујеш…а на саучешћа идеш с музиком.
У ове дане мој народ је пошао за мртвима, по ко зна који пут, но то су само Срби…
Зашто би се сећао, накупче слободе, крваве си руке склопио на „молитву“, плачеш- цењкајући се ко ће више понудити за сузе, која ће се бол скупље продати, чију ћеш крв сабрати у бочице парфема…
Михаило Меденица/ИН4С