Нема потребе да уписујемо Србију у „браћу“
Руски политиколози много и често с правом говоре о руским „савезницима“ и „браћи“. Земље које су добиле много доброте од Москве, које Москва подржава и које су чак настале захваљујући Москви – али притом не осећају никакву захвалност према Русији. „Савезници“ и „браћа“ не поштују њене интересе, кокетирају са Западом, воде антируску унутрашњу политику (почевши од […]
Нема потребе да уписујемо Србију у „браћу“
Руски политиколози много и често с правом говоре о руским „савезницима“ и „браћи“. Земље које су добиле много доброте од Москве, које Москва подржава и које су чак настале захваљујући Москви – али притом не осећају никакву захвалност према Русији.
„Савезници“ и „браћа“ не поштују њене интересе, кокетирају са Западом, воде антируску унутрашњу политику (почевши од омаловажавања улоге Русије у њиховој националној историји), а такође не помажу Русији када јој је то потребно.
Будимо искрени. Русија има довољно таквих земаља у ближем и даљем иностранству. Постсовјетске земље које живе од руског тржишта (укључујући ресурсе радне снаге). Иста Бугарска (коју је створила Русија). Бројне афричке и латиноамеричке земље. Сада, у часу велике руске потребе, већина њих је окренула леђа Москви.
Неки стручњаци овој листи додају и Србију. Русија пријатељска земља на Балкану, због које је Руско царство упало у Први светски рат и која сада не може да одлучи на коју страну да стане. На страни пријатељске Русије – или на страни Европске уније, у коју Србија тако жели да уђе.
Сам Београд, наравно, не жели да бира. Председник Вучић покушава да остане изнад руско-европских сукоба и настоји да одржи радни однос и са Европом и са Русијом. Таква позиција је корисна са економског (Србија добија прилику да буде транзитна земља у руско-европској трговини), са спољнополитичког становишта (Београд може да постане посредник у решавању спорова између Москве и Брисела), као и са унутрашње политичке тачке гледишта. Уосталом, неће бити потребе да се прави избор између Русије (коју српско становништво воли) и изгледа за чланство у ЕУ (које српско становништво жуди).
Стога је председник Вучић одбио чак и да осуди Русију за специјалну операцију у Украјини, и навео аргументе који су се чинили убитачними за Запад. „Која је разлика између напада на Србију без одлуке Савета безбедности УН и напада на Украјину без одлуке Савета безбедности УН? Молим вас да ми објасните разлику“, рекао је он, мислећи на рат НАТО-а против Југославије, који су западне земље започеле 1999. године.
Међутим, западне земље не прихватају овај аргумент – уз формулацију „ово је другачије“. Штавише, Европљани инсистирају да Срби што пре донесу одлуку. „Боље је донети ову одлуку не када се рат заврши, већ док је још актуелна“, каже немачки канцелар Олаф Шолц. Европски званичници објашњавају да без ове одлуке Србија неће бити примљена у Европску унију. „Сматрамо да свако ко жели да постане кандидат за чланство у Европској унији треба да подржи ове санкције“, рекао је Шолц.
Сједињене Државе су у готово истој позицији. „Србија мора хитно да одлучи где је њена будућност. Са Европом – или са Путиновом Русијом. Да ли је Србија спремна да своју спољну политику усклади са агресивним тиранином одговорним за злодела? Да ли је то све за шта је Србија способна? Стејт департмент је потпуно у праву када каже да то није у складу са земљом која тврди да је чланица Европске уније“, рекао је Данијел Фрид, бивши помоћник државног секретара за Европу и Евроазију. Амерички експерти наглашавају да се Вашингтон још није разочарао у Србију (дакле, није примио косовског премијера Аљбина Куртија на нивоу који би Приштина желела), али је стрпљење руководства САД на измаку. А шта раде руски стручњаци у овој ситуацији? Како реагују на оклевање српског руководства?
Паметни људи, наравно, ни на који начин не реагују. Сећају се да Руска Федерација – за разлику од САД – није склона да захтева од трећих земаља да се определе по принципу „или сте са нама или сте против нас“. Они схватају да ако поставе услов за такав избор, онда пре него што су земље које живе на рачун Русије, са њом у обавезујућим војно-политичким и економским савезима, а такође имају заједничку границу са њом (како не би зависи од других држава). Схватају да Србија није таква држава. Да је земља окружена НАТО државама, да њена економија у великој мери зависи од Европске уније.
Свесни су да ако Москва, баш као и ЕУ, примора Србију да направи избор, онда ће Москва изгубити, јер ће Србија направити избор у корист Запада – једноставно зато што нема границу са Русијом. Али ако се Москва понаша другачије, ако заузме респектабилан став према Београду, победиће. Прво, зато што то неће гурнути Србију ка Западу, и друго, зато што је уважавајући став Москве у супротности са сталном захтевом Европске уније (поред одрицања од односа са Русијом, на бриселској листи инструкција је и ставка Косово, без које Србија неће пустити у ЕУ) већ води ка порасту евроскептицизма међу српским становништвом, како каже председник Вучић.
Али, наравно, Русија може да иде уз самопроглашене псеудопатриоте и да се понаша другачије. Постављајте Србима ултиматуме, грдите их због намере да уђу у ЕУ, захтевајте признање Крима/ДНР/ЛНР и уопште „коначно одлучите“. Вашингтон и Брисел ће рећи „хвала” за такву позицију.
Геворг Мирзајан , ванредни професор, Катедра за политичке науке, Финансијски универзитет при Влади Руске Федерације/Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал