Америка не схвата да Украјина није Авганистан
Вашингтон улаже огроман новац у Украјину, снабдевајући армију председника Володимира Зеленског најсавременијим наоружањем, али и кроз разне видове економске помоћи. Сетимо се, амерички Конгрес је још у мају месецу за те намене одредио позамашних 40 милијарди долара, што је многе, а поготово Европљане, натерало да се озбиљно забрину за будућност источног дела континента. Али, како […]
Америка не схвата да Украјина није Авганистан
Вашингтон улаже огроман новац у Украјину, снабдевајући армију председника Володимира Зеленског најсавременијим наоружањем, али и кроз разне видове економске помоћи. Сетимо се, амерички Конгрес је још у мају месецу за те намене одредио позамашних 40 милијарди долара, што је многе, а поготово Европљане, натерало да се озбиљно забрину за будућност источног дела континента.
Али, како пише кинески „Глобал тајмс”, овакво понашање Американаца у великој мери подсећа на оно што је током две деценије рађено у Авганистану. Као да су грешке чињене у постојбини талибана, пре свега улагање огромних сума новаца, напречац заборављене, иако од слике америчке бежаније из ове земље до данас једва да нас дели годину дана. „Поновно ступање на исте грабуље” не чини се као добар потез, коментарише „Глобал тајмс”.
Логика Вашингтона на први поглед изгледа прихватљива: оштрим економским санкцијама зауставити развој руске државе, осиромашити је, одвојити је од остатка Европе, изазвати незадовољство тамошњег живља, потпомоћи понеки „народни покрет” и, једноставно, покупити плодове. Али у ери владавине медија таква тактика не доноси успех. Зато су се прва на удару забрана нашла управо она гласила (Спутњик, Раша тудеј) чија реч је допирала далеко изван руских граница, па добацивала и до америчких обала.
Оно на шта у Вашингтону нису рачунали јесте да Украјина није далеки Авганистан и да се све што се догађа у овој бившој совјетској републици и те како рефлектује на њене непосредне европске суседе. Драматична битка за омогућавање извоза украјинског жита преко лука у Црном мору најбоље сведочи о „неавганистанској” верзији актуелног рата на истоку континента. Ово је ипак нешто друго, нешто што се тиче великог дела света.
Други амерички проблем је упорно настојање да се у животу одржи либерални капитализам који је свакако допринео да САД постану најмоћнија сила на планети, која полако, али јасно показује своју истрошеност. Вера да би победа Украјине у рату против Русије могла да спречи, или барем успори, пропаст оваквог начина размишљања, очигледно, заснована је више на притајеним жељама, него на објективним параметрима.
Такође, у Вашингтону као да су заборавили да Украјина није само још једна земља изгубљена негде у Азији или на Блиском истоку већ да је реч о другој по величини држави на континенту. И то таквој која је прошла све могуће „вратоломије” два светска рата, деценије „обнове и изградње” и социјалистичког доба и да је тамошњем народу већ свега преко главе. Уосталом, то се видело недавном општом бежанијом Украјинаца у Европу.
Није лако објаснити ни зашто Американци још увек као свог највећег ривала виде баш Русију. Ако су у питању идеолошки разлози, онда су на западној страни Атлантика у далекој прошлости. Идеја социјализма руског типа утопила се онога тренутка када је нестало заједништва на истоку Европе, па и у самом Совјетском Савезу. Америци, објективно, више нико није претио. Барем не с те стране. Руски олигарси лако су се уклопили у западни начин размишљања и убрзо постали радо виђени гости у Њујорку, Лондону, Паризу…
Биће ипак да је вашингтонском естаблишменту спољни непријатељ потребан зарад пацификовања домаће јавности која, поготово њен „обојени” део, све гласније захтева да и сама ужива у „благодетима америчког начина живота”. А отворено се супротставити, на пример, Кини, која је свакако већа претња од Русије, носи са собом много непознатог. Уосталом милиони Кинеза су „домаћини” у САД и нико са сигурношћу не може да каже како би се они понашали у случају конкретнијег сукоба њихових двеју домовина.
С друге стране, Америци су животно неопходни Европа и НАТО. То су главне муштерије за прескупе америчке енергенте, за прескупо америчко наоружање и остале производе. А неопходно је оправдати и војни буџет који у огромној несразмери превисује сличне буџете противника, пре свих Русије и Кине. А данас мало ко производи борбене авионе или ракетне системе који су лошији од оних с ознаком „Made in USA”.
Већина посматрача слаже се у једном: Америка не може да добије рат у Украјини. Барем не онако како су то замислили у Пентагону. Нису га добили у Ираку, Сирији, Авганистану и тако даље, а овај украјински далеко је крупнији залогај. Наиме, овде више није у питању тек покоравање једне бивше совјетске државе, овде је реч о судбини целе Европе. Све с Русијом. Уосталом, већ и сама чињеница да економске санкције изречене Москви још болније погађају оне који су их изрекли, указује на то да Стари континент није ни по чему сличан ономе који је изашао из Другог светског рата. То више нису два одвојена света. Потреба за енергентима и житарицама спојила је неспојиво. У Вашингтону то као да још нису схватили.
А „грабуље” с почетка овог текста спремно чекају.
Слободан Самарџија/Политика
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал