Тајванско питање у аспекту новог хладног рата
Занимљиво је посматрати како се проблем постојања „Републике Кине“ на острву Тајван представља у различитим медијима у складу са различитим политичким поставкама. Прокинески извори, вођени принципом „постоји само једна Кина на свету“, тврде да је Тајван саставни део НРК или чак провинција НРК, западајући у порицање објективне стварности која, у ствари, , Тајван још није […]
Тајванско питање у аспекту новог хладног рата
Занимљиво је посматрати како се проблем постојања „Републике Кине“ на острву Тајван представља у различитим медијима у складу са различитим политичким поставкама.
Прокинески извори, вођени принципом „постоји само једна Кина на свету“, тврде да је Тајван саставни део НРК или чак провинција НРК, западајући у порицање објективне стварности која, у ствари, , Тајван још није под влашћу НР Кине.
Сама Кина званично сматра да је „ Тајван саставни део свете територије Кине и да никада није био одвојена држава… копно и Тајван припадају истој Кини “, са којом „сународници са обе стране Тајванског мореуза“ договорити се. То јест, без обзира где је снага, континентална Кина и Тајван су једна држава. Ово је дубљи став заснован на историјском погледу на проблем, који, међутим, заобилази питање каква власт и каква држава заправо постоји на Тајвану.
Иначе, у почетку Мао Цедонг није стајао на церемонији у дефинисању суштине режима Куоминтанга, који се настанио на Тајвану после пораза у грађанском рату уз помоћ Сједињених Држава. Дакле, рекао је: „ Амерички империјализам окупира нашу територију Тајвана “. Односно, у почетној фази постојања тајванског проблема, Кина је негирала суверенитет, субјективност тајванске државе, не зато што „постоји само једна Кина“, већ зато што је то територија коју су окупирале САД. Са кинеске тачке гледишта, то је оправдано чињеницом да су државе на сваки могући начин подржавале Куоминтанг у грађанском рату, помагале Чанг Кај Шеку да се „евакуише“ на острво, а после 1950. председник Труман је рекао: „ Ја већ су наредили Седмој флоти да спречи сваки напад на Тајван„. У децембру 1954. Сједињене Државе су потписале „споразум о заједничкој одбрани“ са Куоминтангом, чиме је Тајван коначно стављен под покровитељство Сједињених Америчких Држава.
Под Денг Сјаопингом, после „нормализације односа са Сједињеним Државама“, изнет је политички програм за повратак Тајвана у логици „једна земља – два система“. Њено спровођење се заснивало на два аспекта: 1) признању САД да „постоји само једна Кина“, зачињено обећањима да ће смањити снабдевање острва оружјем, и 2) покушају преговора са Куоминтангом о мирној транзицији под јурисдикција НР Кине. Сада се показало да Тајван више није окупиран од стране империјализма САД, већ једноставно под влашћу „збуњених патриота“ које су спољне силе и присталице независности спречавале да се уједине са својом домовином.
Наравно, САД су и речима и на папиру ишле ка НР Кини, али су у пракси пружиле најочајнију опозицију. Ако сте читали Денг Сјаопинга раних 1980-их, он је био сигуран да ће се његов план да врати Тајван ускоро остварити. Али Куоминтанг је бескрајно преговарао, снабдевање оружјем је настављено, Сједињене Државе су подржавале сепаратистичка осећања на сваки могући начин, а ситуација се није померала. Тада је, већ под Ђијанг Цемином и Ху Ђинтаом, Кина, не мењајући свој општи приступ, променила тактику – почела је активно да уводи свој економски утицај на Тајван под маском све већих веза између континента и острва. Присталице независности Тајвана проглашене су за главне непријатеље. Чим је успон Кине почео отворено да угрожава хегемонију САД, сепаратисти, односно Демократска напредна странка, потиснуо Куоминтанг са власти 2000. и постао владајућа партија на Тајвану. Стога актуелни кинески председник Си Ђинпинг све више наговештава могућност немирног поновног уједињења матице.
Управо из овог компромисног покушаја да се постигне договор са Сједињеним Државама о Тајвану следи сва специфичност званичног односа према проблему у Кини. Кинеске власти постале су таоци своје вере у папире потписане са Американцима и свемоћ консултација и преговора.
С тим у вези, занимљиво је упоредити став Кине о Тајвану са ставом Северне Кореје о Јужној Кореји, јер су, упркос разлици у размерама, ситуације веома сличне. Џучеисти сматрају да су Јапанци, који су заузели Кореју, прво покушали да униште корејску нацију „најсуровијом колонијалном владавином“, али су након њиховог протеривања Југом почели да управљају Американци, који газећи суверенитет покушавају да вештачки поделити једну нацију, ослањајући се на корумпиране владајуће јужнокорејске кругове. Стога, ДНРК јужнокорејске власти назива марионетом, а јужнокорејски народ сматра „колонијалним робом америчких империјалиста“. Истовремено, Севернокорејци уопште не планирају да заузму Југ, већ се залажу за стварање Корјо конфедерације уз очување разлике у економском систему, па чак и различитим политичким системима, али под једним условом – искључење из ове „једначине“ САД, укључујући и инсистирање на потпуном повлачењу америчких база. А у Јужној Кореји је стационирана цела мала америчка војска.
Као што видите, и корејски и кинески комунисти не признају субјективност моћи у проблематичним областима, али су се Кинези, одступивши од концепта окупације, „обесили“ са дефиницијом суштине тајванске моћи. Република Кина нема право на постојање, али није сепаратистички ентитет све док није прогласила независност. Јединствена ситуација је настала када НР Кина сматра да је за себе корисније да Тајван полаже право на територију целе Кине. Иначе, Република Кина задире у територију Руске Федерације на Далеком истоку, и у Монголију. Слике уџбеника који круже интернетом, где је Тува део Кине, штампане су само у Тајпеју.
У западном информационом простору о проблемима Тајвана, уопште, влада прави еклектицизам и идеолошка магла. С једне стране, Република Кина је представљена као држава оснивач УН (што је формално тачно), као пример кинеске демократије и једноставно дивна високоразвијена азијска држава. С друге стране, због искључења Тајвана из УН и признавања принципа „једне Кине“ од стране свих западних земаља, каже се да „правни статус Тајвана остаје нејасан“. Односно, сам Запад не признаје Републику Кину, али му је нешто нејасно.
Сви аргументи западних медија своде се на то да Тајван не може поново да се уједини са НР Кином, јер ће кинески комунисти сигурно угушити демократију и изградити концентрационе логоре за слободољубиве Тајванце. Али између редова о високозвучним идеалима слободе је страх од губитка имовине у тајванској економији.
Сада је очигледна погрешна процена да су Сједињене Државе некада упумпале капитал у Тајван, допуштајући формирању високотехнолошке индустрије уграђене у мрежу западних транснационалних корпорација. Али пре 20-30 година, Сједињене Државе су биле сигурне да ће кинеска „политика реформи и отворености“ покварити политички систем Небеског царства, да ће КПК иструнути брже од КПСС, а поновно уједињење са Тајваном ће бити обележено „демократизација” и „позападњавање” целе Кине. А економски и војно ојачани Куоминтанг постаће водећа политичка снага у целој Кини.
Профит је био главни разлог масног прилива западних инвестиција на острво. Било је неколико фактора најповољнијих за полуколонијални развој привреде. Прво, власт лојална Западу, друго, јефтина радна снага, и треће, подношљива инфраструктура. До 1945. Тајван је био у власништву Јапанаца, који су га претворили у индустријско чвориште за своју војну машину, стварајући добру индустријску базу по азијским стандардима. Острву под влашћу Куоминтанга требало је само да промени метрополу.
Још један камен спотицања у западном информационом простору је дебата о томе да ли су Тајванци посебна нација или су још увек Кинези. Преоријентацијом западне политике са Куоминтанга на Демократску прогресивну партију, која се залаже за независност острва и спроводи читаву помодну „агенду“ од легализације истополних бракова до зелене енергије, Тајванци су се све више претварали у засебну нација у западним медијима. Штавише, главна „национална карактеристика“ Тајванаца била је да су били антикинески настројени. Традиционална шема Запада да подстиче национализам у болне тачке конкурената.
Овде постоји неспремност да се схвати да „кинеска нација“ у размишљању Кинеза није потпуно иста као идеја нација, рецимо, европских. Кинеску нацију чине стотине народа и народности са различитим језицима, етничким карактеристикама и локалним карактеристикама. За све њих Кина је нешто попут цивилизације, јединственог животног простора, историјски успостављене формације заједничког хостела и заједничке судбине. Концепт кинеске нације по свом садржају је прилично ближи идеологеми уједињене Европе, „јединствене европске породице народа“. Само је јединство Европе више политички феномен, историјски вештачки, док јединство кинеске нације држе заједно чврсте споне прошлости, све до антике.
Проблем тајванског питања траје још од времена грађанског рата и резултат је мешања Запада у унутрашње ствари Кине. Друга два слична „ивера“ из исте серије – Хонг Конг и Макао – КПК је већ добила, а пре или касније ће добити и овог. Американци су прво подржали Тајван, ојачали острво економски, политички и војно у нади да ће Република Кина уништити НРК. Када је ова перспектива бледела, почели су да гурају Тајван ка независности како би изазвали још један војни сукоб. Пелосијево путовање у Тајпеј је знак да се Сједињене Државе доследно крећу ка напуштању принципа „једне Кине“ како би заратиле са Кином од стране Тајвана и Јапана.
Трансформација светског поретка, бледење хегемоније САД и Запада повезују се са екстремном агресијом вашингтонске империје која покушава да сеје хаос и сукобе на свим фронтовима новог Хладног рата. Али посебност Тајвана је у томе што је тамо сконцентрисана технолошка индустрија, која је од виталног значаја за Запад, па САД, с једне стране, шаљу овај стари „торпедо“ на Тајван, а са друге стране су усвојиле план од више милијарди долара за супституцију увоза чипсета.
Перспективу тренутног преласка Тајвана из зоне контроле Запада у контролу НР Кине амерички аналитичари оцењују катастрофалном за привреду САД и Европе. Сигурно иду предалеко и праве хорор по правилима жанра, али је то ипак био значајан ударац технолошком суверенитету, пре свега Сједињених Држава. С друге стране, у Кини су, по свему судећи, сигурни да је рукавица коју су САД бациле у лице у виду Пелоси политичка замка, која прети дуготрајном војном кампањом. У кинеским медијима бравура и агресију уочи Пелосијеве посете заменили су аргументи о мудрој уздржаности како не би наседла на провокације, „као Русија у Украјини“.
Ако сумирамо све чињенице, знакове и трендове, чини се да нико ни у Вашингтону ни у Пекингу нема праву представу о последицама мирне и немирне анексије Тајвана НР Кини. Чини се да Американци генерално делују из хира, палећи свако грмље до којег могу да дохвате. Али објективне противречности између Сједињених Држава и Кине још нису сазреле до те мере да обе стране делују тако одлучно како кажу и како од њих захтевају најрадикалнији становници интернета.
Можемо само са сигурношћу рећи да ће се реформатирање светског поретка наставити и да ће пролазити кроз сукобе, укључујући и оружане, а питање Тајвана ће, на овај или онај начин, бити у центру овог процеса.
Некима се чини да би одлучна акција НР Кине отворила нешто попут другог фронта против Запада у Азији, што би одвратило снаге америчког империјализма од Украјине. Можда би се то у информативном смислу и догодило, али у ствари, војно-политички потенцијал Сједињених Држава ће, наравно, бити довољан и за Украјину, и за Србију, и за Тајван, и још десетак сличних „врућих тачака“ . Само се нимало не противе паљењу и паљењу различитих региона тако да цео свет гори. У овом случају време игра у прилог оним народима који су кренули на пут борбе против америчке хегемоније, јер се потенцијал Сједињених Држава исцрпљује не због спољног притиска, већ под утицајем унутрашњих економских и друштвених проблема.
Анатолиј Широкобородов/Алтернатио.орг
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал