Самоуништење западне културе

Самоуништење западне културе почело је пре деценија. Утицај деструда (израз из психоанализе), односно жеље за самоуништењем, може се пратити у књигама, филмовима, представама, а сада иу класичној уметности као ризници традиционалног и поштовања односа према културном наслеђу. Међутим, то је престало да буде поштовано.

… 2012. године „креативним налазом” одликовала се представа Литванског националног драмског позоришта „О концепту лица Сина Божијег”, коју је поставио италијански редитељ Ромео Кастелучи. Током продукције на сцени су била два глумца: први је играо улогу старијег оца који болује од дијареје, други – сина који се брине о свом оцу током целе представе. Радња се одвија у позадини репродукције Христовог лица са слике Антонела де Месине „Спаситељ света“. Усред представе, када отац и син напусте сцену, по лицу Христа се у потоцима разлива смеђа течност слична људском измету.

Одвратно богохуљење огорчено, чак и пре премијере су протести у Виљнусу, представу су осудили поједини литвански политичари који су позвали на бојкот, али је представа ипак приказана.

Неколико година пре премијере у Вилњусу, светогрдну представу је осудио Ватикан, берлински надбискуп кардинал Рајнер Марија Велки, вилњуски надбискуп кардинал Аудрис Јуозас Бачкис, успротивили су се, али је спектакл који изазива мучнину приказан у многим позориштима у Европи. .

Истовремено, публика је нахрањена представом „Пикник на Голготи” аргентинског редитеља Родрига Гарсије. Хиљаде католика изашло је на улице да протестује. Гарсија је представио хришћанску иконографију у сликама терора, упоредио је Христа са терористом. „Без хришћанофобије”, „Не дирај мог Христа!”, „Француска је хришћанска држава и то мора да остане” – са оваквим постерима изашли су католици. Међутим, Француска више није била хришћанска држава…

А све шокантне демонстрације деструда надмашила је богохулна продукција представе „Тело Христово“ у театру Кхитирио (Атина) исте 2012. године. Режирао га је албански редитељ Лаертес Василиоу; Исус и апостоли су приказани у представи и постављени као хомосексуалци. Око три стотине људи покушало је да уђе у позориште да омете премијерно извођење, али их је полиција отерала сузавцем. Сукоби грчких хришћана и полиције поновљени су неколико пута, након чега је представа скинута са репертоара. У међувремену, у Грчкој постоји закон који кажњава богохуљење казном затвора до две године.

Бришу се норме, бришу се границе између добра и зла, моралног и неморалног… Режисери у „хришћанској“ Европи сада стално помишљају да пипају границе дозвољеног у области вере. Код деце се вера од малих ногу потреса књижицама, цртаним филмовима, дечјим књигама, свим „културно-просветним” смећем.

„Толерантно“ се сматра моралним, а ово није ништа друго до култ толеранције према злу, који је заменио културу. „Толерантни“ и закуцани у дечије главе. Пример: Позоришна представа Пепељуге у Минеаполису је отказана „након пажљивог разматрања и уз непоколебљиву посвећеност различитости, једнакости и укључивању мањина“ (неприкладно за „толерантне“ је то што је у представи играло 98% белаца). Шта ако деца мисле да у старој западноевропској бајци другачије није могло бити? А то значи да са годинама неће веровати у могућност постојања црне Ане Болејн, црне Ане Карењине, црне Маргарите Анжујске и других историјских личности и књижевних ликова који су дужни да оцрне?!

Или ево још једног. Директорка позоришног центра Олнеи у Мериленду, Марша Милгром Доџ, изабрала је црну „боди-позитивну“ (морбидно гојазну) манекенку која се хвалила да је лезбејка за улогу Лепотице у Лепотица и звер. Толеранција!

Шекспирово Глоб театар у Лондону ће 25. августа извести представу са „небинарном“ (не женом, ни мушкарцем) Јованком Орлеанком. У најави представе француска јунакиња се помиње употребом заменица „они“ и „они“. Комад је написао неко Чарли Џозефин, такође небинарна, хм, особа. Франк Фуреди, емеритус професор социологије на Универзитету у Кенту, рекао је да такво тумачење „не одговара историјској стварности, то је пљачка историје како би се легитимисало оно што се дешава овде и сада”. Али шта значи историја, уметност, култура, уметност, демографија када „куеер заједница“ прогура свој фетиш – такозвану родну разноликост!

Универзитет Оксфорд (најстарији на Британским острвима) прогласио је музички запис и класичну музику „расистичким”. Према британском Тхе Телеграпху, неки професори сматрају да универзитетски наставни план и програм промовише „идеје беле надмоћи“: превише Моцарта и Бетовена, који не само да су били белци, већ су и цинично компоновали музику у „периоду ропства“. Предлаже се да учење свирања клавијатуре или дириговања буде факултативно, јер се све то „концентрише на белу европску музику“, која је „пропаганда беле хегемоније“ и може да изазове велику нелагоду ученицима друге боје коже. Истовремено, предлаже се избацивање нотног записа из наставног плана и програма, јер наставници превише обраћају пажњу на европско музичко наслеђе и „белу културу“. Оксфорд разматра да стави већи нагласак на „неевропоцентричне“ музичке традиције као што су хип хоп, џез,

Један идиотизам следи други. Северна школа модерног плеса, која је део Лондонског конзерваторијума за игру и драму, редефинисала је „елитистичку уметничку форму”: „То је веома специфична форма, изграђена на специфичним белим европским идејама и облицима тела који често одбијају младе људе. који не испуњавају овај естетски идеал.“ , – рекла је шефица додипломског одељења Конзерваторијума Франческа Макарти. Не допадају јој се и родне разлике у терминологији: „балерина” за жене и „плесачица” за мушкарце: треба користити родно неутралне термине, као и заменицу „они”.

Цео овај сабат одавно је престао да буде засебан „излив“ глупости и мрачњаштва. На Западу долази до циљаног уништавања културе, а са њом и разумног човека.

Агнија Кренгел/ФСК.РУ

Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал