Година од како нас је напустио легендарни Душан Дуда Ивковић
На данашњи дан 2021. године, напустио нас је наш прослављени селектор репрезентације Југославије и Србије, један од најбољих тренера у историји светске кошарке Душан Дуда Ивковић. Његов одлазак немерљив је губитак за нашу, а и кошарку на глобалном нивоу.
Душан Ивковић је рођен 29. октобра 1943. у Београду. Заволео је кошарку уз старијег брата Слободана Пиву Ивковића, у време док се она још играла на шљаци. Као и Слободан, прво је играо кошарку (1958-68), а затим направио прве тренерске кораке у Радничком (1968-78), који је у то време био четврти клуб у Београду, после ОКК Београда, Црвене звезде и Партизана.
Дипломирао је на Рударско-геолошком факултету у Београду, али је још за време студија одлучио да је кошарка његов пут, а тренерски посао његов позив.
Прву стипендију од кошарке добио је 1968. Тренерско доказивање почео је по повратку са одслужења војног рока 1971, када је преузео јуниорским тим Радничког. Већ у трећој сезони, 1973/74, водио је екипу до титуле јуниорског првака Југославије.
Успеси у Радничком били су препорука за репрезентацију, па је тако на Европском јуниорском првенству у Сантијаго де Компостели, 1976. године био помоћник селектору Луки Станчићу. Репрезентација Југославије освојила је, мимо очекивања, златну медаљу, савладавши у финалу Совјетски Савез (92:83).
По повратку са тог шампионата, почео је професионалну каријеру у Партизану, у време кад је Југославија израстала у светску силу у кошарци. У првој сезони (1977/78) био је помоћник Ранка Жеравице, од кога је преузео први тим и одмах донео том клубу најуспешнију сезону (1978/79) до тада: освојио је оба трофеја у Југославији – првенство и Куп – и европски Куп „Радивоја Кораћа“. У Партизану је провео две сезоне (1978-80) на месту шефа стручног штаба.
Од 1976. до 1980. био је селектор у млађим селекцијама Југославије. На европским првенствима је освојио три медаље: сребро за кадете (1977) и јуниоре (1980) и бронзу за јуниоре (1978). Са сениорима је био шампион Балкана 1980.
Од 1980. године Грчка је, поред Југославије и Србије, била његова главна адреса. Тада је потписао за Арис из Солуна (1980-82), да би се вратио у свој Раднички (1982-84) и преузео универзитетску репрезентацију Југославије с којом је на Универзијади у Едмонтону 1983. освојио сребрну медаљу.
После Радничког, Ивковић је радио у Шибенки (1984-87) из које прешао је у Војводину (1987-90). У Новом Саду је провео последње три сезоне у својој земљи. Као помоћник селектора Југославије Крешимира Ћосића, освојио је бронзану медаљу на Светском првенству у Шпанији 1986.
После шампионата у Атини постао је селектор Југославије с којом је почетком јула 1987. имао ватрено крштење на Универзијади у Загребу 1987. Југославија је у финалу савладала селекцију САД (100:85) коју је водио тренер Мајк Крижевски.
Ивковић је водио последњу генерацију Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, који су неки називали „Белим тимом снова“: Дражен Петровић, Александар Ђорђевић, Предраг Даниловић, Тони Кукоч, Жарко Паспаљ, Дино Рађа, Владе Дивац… После сребрне медаље на Олимпијским играма у Сеулу 1988, освојена су три злата у низу: два на европским првенствима (Загреб 1989, Рим 1991) и једно на Светском шампионату у Буенос Ајресу 1990. После Универзијаде у Загребу, Ивковић је лета 1990. још два пута савладао Мајка Крижевског: у финалу Игара добре воље у Сијетлу (85:79) и полуфиналу Светског првенства (99:91).
Од распада Југославије, 1991. године, радио је само у грчким и руским клубовима. Прво се вратио у Солун, где је преузео ПАОК (1991-93) коме је донео најбоље резултате у клупској историји: шампион Грчке (1992) и трећи у Европи на завршном турниру Евролиге у Атини (1993). Затим је отишао у Атину, у Паниониос (1994-96). Тих година је и даље био селектор СР Југославије, иако репрезентација није могла да се такмичи због санкција Савета безбедности Уједињених нација (1992-95).
Политичка одлука да се СР Југославији забрани да учествује на Олимпијским играма у Барселони 1992, најболнији је тренутак у његовој каријери. Одмах по повратку на међународну сцену, СР Југославија је освојила злато, на Европском првенству у Атини 1995, после победе против Литваније (96:90). После тог такмичења, Ивковић је својом вољом препустио клупу помоћнику Жељку Обрадовићу уз кога је остао као саветник и учествовао у освајању сребрне медаље на Олимпијским играма у Атланти 1996. и две златне, на Евробаскету у Барселони 1997. и Светском шампионату у Атини 1998.
У сезони 1996/97. освојио је своју другу „триплу круну“ у клупској каријери. После Партизана, поновио је то са Олимпијакосом који је поред првенства и купа Грчке подигао и трофеј Евролиге. После одласка са клупе пирејских црвено-белих, остао је у Атини. Водио је АЕК (1999-01) с којим је освојио Куп Сапорте (2000).
Лета 2002. године дошао је у московски ЦСКА, клуб велике традиције, који је у то време био далеко од старе славе. Кренуо је од нуле, преузевши у исто време и тренерски посао и организацију клуба. У наредне три године екипа је стизала до фајнал-фора Евролиге, освојила сва три првенства Русије и један домаћи куп. Одатле је прешао у други највећи московски клуб, Динамо (2005-07), с којим је освојио УЛЕБ Куп (2006).
На молбу људи из Кошаркашког савеза Србије, пре свега почасног генералног секретара ФИБА Боре Станковића, преузео је репрезентацију 2008. године, са њом кренуо од квалификација за Европско првенство у Пољској 2009. и стигао до сребрне медаље (пораз у финалу од Шпаније). Србију, која је као најмлађи тим била најпријатније изненађење на том Евробаскету, наредне године водио је на Светском шампионату у Истанбулу, на којем је заузела четврто место.
Док је водио репрезентацију Србије (2008-13), Ивковић се вратио на клупу Олимпијакоса (2010-12), с којим је направио највећи подвиг у историји финала Евролиге. Клуб из Пиреја је у мечу за титулу, у Истанбулу 2012. године, губио са 19 поена разлике од ЦСКА, 11 минута пре краја, али је успео да победи са 62:61. Те године, екипа је освојила и домаће првенство.
Ивковић је каријеру завршио у Анадолу Ефесу из Истанбула (2014-16), са којим је био најбољи у два такмичења 2015. године – Купу Турске и Супер купу Турске.
Поред свих трофеја, признања и играча које је извео на пут, остаће уписано да је Душан Ивковић једини тренер који је освојио четири различита европска клупска такмичења: Куп Кораћа (1979), Куп Сапорте (2000), Евролигу (1997, 2012) и УЛЕБ Куп (2006). Године 2017. добио је два значајна признања. Евролига га је прогласила за своју легенду, док га је ФИБА уврстила у своју „Кућу славних“ у Женеви.
Ивковић је по завршетку тренерске каријере наставио да служи кошарци, пре свега као члан Техничке комисије ФИБА, кроз коју су последњих десетак година заживеле многе његове идеје везане за кошаркашка правила и унапређење кошарке као спорта. Својим ауторитетом је, поред осталог, знатно допринео да се успостави модерно Удружење кошаркашких тренера Србије (УКТС) чији је један од оснивача био његов брат Слободан. Једно време био је и председник УКТС, а од 2002. до 2010. налазио се на челу Удружења светских кошаркашких тренера.
ЛИЧНА ПРИЗНАЊА
-Тренер године у Русији (2004)
-Тренер године у Грчкој (2012)
-Тренер године у Евролиги (2012)
-Избор у „50 најзаслужнијих личности Евролиге“ (2008)
-„Легенда Евролиге“ (2017)
-Члан „Куће славних“ ФИБА (2017)
-Председник Светске асоцијације кошаркашких тренера
-Октобарска награда СФР Југославије
-Мајска награда Републике Србије
-Национално спортско признање Републике Србије
-Орден Немање другог реда Републике Србије
-Почасни грађанин Пиреја
-Награда за животно дело Удружења кошаркашких тренера Србије (УКТС)
-Златна значка Кошаркашког савеза Србије (КСС)
-Награда за животно дело СД Раднички, поводом 100. рођендана СД Раднички