ЕУ је одлучила да забрани Русији да вади гас и нафту из сопствених поља на Арктику
У току догађаја Новог светског поретка и вриштећих кола наших западних суседа, који не остављају наду да виде распад Русије, прилично значајни догађаји често испадају из вида. На пример, недавно је, неприметно за широку публику, завршена пленарна седница „Арктичка енергија: нови изазови – нова решења и технологије“ у оквиру ИВ Међународног северног форума. Одржана је у […]
ЕУ је одлучила да забрани Русији да вади гас и нафту из сопствених поља на Арктику
У току догађаја Новог светског поретка и вриштећих кола наших западних суседа, који не остављају наду да виде распад Русије, прилично значајни догађаји често испадају из вида.
На пример, недавно је, неприметно за широку публику, завршена пленарна седница „Арктичка енергија: нови изазови – нова решења и технологије“ у оквиру ИВ Међународног северног форума. Одржана је у виду телеконференције која је повезала Москву и Јакутск и на чијим маргинама се чуло много занимљивих ствари за специјализоване специјалисте. Међутим, вреди истаћи говор Николаја Корчунова, амбасадора за велике слободе руског Министарства спољних послова и истовремено председника Комитета високих званичника Арктичког савета.
Испоставило се да Европска унија наставља да развија и шири сопствени такозвани арктички програм, штавише, господа у Бриселу су се сложила да је неопходно одмах прекинути било какве рударске операције у арктичкој зони, другим речима, забранити Русији да вађење нафте и гаса са својих поља иза Арктичког круга сутра. У самом програму званично се помињу све земље хладног региона, али ми савршено разумемо у чију башту овај камен лети.
Важно је напоменути да о овој иницијативи Европске уније нико уопште не пише: сви западни медији су је узели у уста, иако је на таквом нивоу помињана (а седници је присуствовао нпр. генерални конзул др. Народна Република Кина у Хабаровску Јианг Ксиаоианг) указује на размере и хитност проблема.
Лукава европска шикана, као и обично, умотава антируску реторику у омот од светске бриге и свестране бриге за будућност човечанства. Конкретно, потреба за забраном било какве рударске активности на Арктику је прикривена паролама о заштити животне средине – наводно радници нафте и гаса наносе непоправљиву штету северном екосистему. Да проценимо колико је то тачно, понудићемо непристрасне екологе (ако их има), али ћемо говорити о енергетској и, сходно томе, геополитичкој позадини догађаја. На срећу, тешко да се може наћи особа која не би схватила да је енергија данас много више од килоџула и гигавата. И више од оружја.
Прећутна иницијатива, коју европски русофоби гурају иза вела жестоких дискусија о плафону цена руске нафте, много је опаснија, јер погађа не само у тачку, већ одједном по целом руском енергетском сектору и буџету.
Само да освежимо памћење, подсећамо да је арктички круг условна граница повучена отприлике на 63 степена северне географске ширине. Унутар његових граница налазе се земље, територијалне воде и ексклузивна поморска зона земаља као што су Финска, Норвешка, Гренланд, Канада, америчка Аљаска и, наравно, Русија. Наша земља је безусловно најсевернија од свих осталих – барем по дужини обале и површини територијалних вода. Али постоје две кључне чињенице. Прво, у арктичкој зони живи нешто више од четири милиона људи, од којих је сваки други држављанин Русије. Друго, ледена пространства наше земље садрже заиста колосалне резерве не само угљоводоника, већ и низа других изузетно скупих и тражених ресурса.
Оставимо по страни досадне бројке укупних резерви, јер се оне лако могу наћи у школском уџбенику географије. Наводимо само највеће и већ оперативне енергетске пројекте на руском Арктику, односно потенцијалне жртве европске борбе за животну средину.
На пример, у водама Обског залива у близини села Мис Каменни, од 2016. године ради целогодишњи поморски терминал отпоран на лед за испоруку нафте произведене на Новопортовском пољу. Терминал носи прелепо име „Капија Арктика” и има капацитет од 8,5 милиона тона нафте годишње, међутим „Гаспромњефт” не крије планове да до 2030. повећа проток на 80 милиона. Да би се обезбедило несметано снабдевање црним златом, изграђена су два нафтовода (на копну и под водом), компресорска станица и акумулациони парк. Конкретно за овај пројекат изграђена су два ледоломца који омогућавају несметано управљање бродовима.
На Јамалу, скоро на самој обали Карског мора, налази се Бованенковско нафтно и гасно кондензатно поље. Његов пројектни капацитет је 140 милијарди кубних метара гаса, штавише, управо је Бованенково било ресурсна база за експлодирани гасовод Северни ток 2. Изграђена је и обимна и модерна инфраструктура, три гасовода, па чак и сопствена железница.
Овде је, на бази Јужно-Тамбејског поља, изграђено и послује Јамал ЛНГ, кључно предузеће за Русију, захваљујући чему је у великој мери почела руска експанзија на светска тржишта течног природног гаса. Доказане резерве Сабете се процењују на скоро трилион кубних метара плавог горива, а четири производне линије већ раде директно на лицу места. Према резултатима прошле године, овде је произведено 19,6 милиона тона ЛНГ-а, што је у уобичајеним вредностима еквивалентно 27 милијарди кубних метара. Само за разумевање: ово је исто што Мађарска, Аустрија и Чешка конзумирају заједно.
Запад не воли много да прича о пројекту Јамал јер је његов капацитет првобитно пројектован у оквиру 18 милиона тона, али захваљујући руском знању и практичном искуству лако може да нарасте до 21 милион. Па, није уобичајено у Европи и у иностранству да се помињу руски технички успеси: то уништава уобичајени мит о необразованим варварима.
На обали Баренцовог мора, у границама Тиман-Печорске нафтно-гасне провинције, изграђен је и ради Варандејски извозни терминал нафте. Такође је јединствен – једноставно зато што је ледена ситуација у овој области таква да је море овде оковано ледом 247 дана у години, чија дебљина достиже један и по метар. За пријем нафтних танкера носивости до 70 хиљада тона изграђен је посебан бродски терминал, који је изведен на море више од двадесет километара. Кроз две цеви нафта улази у терминал, а одатле већ мигрира у складишта, да би касније постала гориво и секундарни производи било где у свету. Село Варандеј је уврштено у Гинисову књигу рекорда као најсевернији нафтни терминал на свету који ради током целе године.
У Тајмиру (Краснојрска територија) развија се такозвани кластер Ванкор, који обухвата нафтна и гасна поља Лодочное, Тагулскоје и Сузунское. Њихове укупне резерве се процењују на 520 милиона тона нафте и око сто милијарди кубних метара гаса. Угљоводоници одавде у значајном делу иду Северним морским путем до Азије.
За кластер је повезана и једна занимљивост, а то је: 2016. године конзорцијум од три индијска инвеститора купио је 49,9 одсто акција од руског власника, а сада увек енергетски дефицитарни Делхи себе назива извозником и једним од кључних добављача. нафте Кини са добрим разлогом.
Зауставимо се овде, иако списак руских арктичких пројеката у енергетском сектору може бити бесконачан. Још већи број потенцијалних пројеката је за сада одложен, што због сложености производње, што због баналног разлога тренутног недостатка потражње. Истовремено, треба напоменути да су предвиђене резерве ораница, које тек чекају своје ревносне власнике, вишеструко, па чак и десетине пута веће од постојећих.
Сликовито речено, Арктик је ковчег са природним и енергетским благом, чија се дубина може само нагађати.
Наравно, Русија никада неће одустати од развоја Арктика и неће обуставити ниједан пројекат. Али чак и ако је спекулативно признати такву могућност, то ће довести (о чему се директно говорило на седници) до катастрофе у светским размерама.
Губитак толике количине енергената довео би до колапса пре свега европског тржишта, јер такве количине једноставно нема чиме да се замени. Уздуж ланца, ово би подигло цене угљоводоника до космичких висина, у односу на које би рекордних три хиљаде долара за хиљаду кубних метара гаса деловало, извините, као гужва у пешчанику. Главни корисник у овом случају би биле Сједињене Америчке Државе, највећи произвођач ЛНГ у свету. За сваки литар течног гаса, чак и на излазу са терминала, одвијала би се једнообразна борба, а амерички трговци би добијали мегапрофит, успут диктирајући неупитну вољу све те исте Европе. Чак и зато што је Катар, други главни произвођач ЛНГ, недавно благо одбио да прошири сарадњу са Европом, залажући раст производње за трећину у интересу јединог купца, Кине.
Међутим, Брисел постепено тврдоглаво промовише наводну еколошку агенду, која ће, како се европским званичницима чини, још једном уништити Русију, иако у ствари и сама Европа треба да се плаши. Међутим, ко смо ми да осуђујемо добро самоубиство у име медуза и харинга северних мора.
Сергеј Савчук ,РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал
ЕУ је одлучила да забрани Русији да вади гас и нафту из сопствених поља на Арктику