Ово што се дешава у Француској нема везе са фудбалом
Да се не претварамо: утакмица Француска-Мароко није била само полуфинале Светског првенства. И не треба ништа измишљати. Чисто у фудбалском смислу, ова конфронтација није имала много интрига: у почетку је било јасно да је француски тим толико играчки јачи од мароканског, да само чудо може помоћи Африканцима. Али чуда у полуфиналу се, по правилу, не дешавају. А француски […]
Ово што се дешава у Француској нема везе са фудбалом
Да се не претварамо: утакмица Француска-Мароко није била само полуфинале Светског првенства. И не треба ништа измишљати. Чисто у фудбалском смислу, ова конфронтација није имала много интрига: у почетку је било јасно да је француски тим толико играчки јачи од мароканског, да само чудо може помоћи Африканцима.
Али чуда у полуфиналу се, по правилу, не дешавају. А француски тим је апсолутно заслужено победио. Исто тако, у фудбалском смислу те речи, Аргентина је дан раније заслужено савладала Хрвате.
И опет, на чисто игрив начин, Аргентина – Француска је више него достојна завршница.
Овде није реч о томе.
Ако се Париз, како се испоставило, ипак припремио за масовне туче и пиротехничку представу после утакмице са Африканцима, онда провинцијским француским градовима то, нажалост, није успело.
Информације о првим масовним сукобима мароканских и француских навијача са полицијом прво су почеле да стижу – мање од сат времена након последњег звиждука на мечу – из Монпељеа и Авињона. Тада су, очекивано, планули и други провинцијски француски градови.
Шта се ту може рећи.
Као особа која је некада имала одређени однос (сви смо грешили у младости) према европском фудбалском хулиганизму, желим одмах да приметим да ово што се сада дешава у Француској нема никакве везе са скором фудбалом. Ово је чисто етнички, верски и друштвени феномен.
Сада покушајмо да објаснимо.
Овог пута смо суочени са занимљивим субкултурним феноменом: грађани Француске су навијали за тим Марока против француског тима. А нешто пре тога, против репрезентације Белгије, а после Шпаније, за Мароко су навијали грађани Шпаније и Белгије, а често ни они који се обично називају мигрантима. Па чак ни грађани ових земаља нису ни у првој ни у другој генерацији.
Опет.
Грађани европских држава, који су такви по праву рођења, „по праву земље и крви“, навијају против националних тимова својих супермултикултуралних и суперцивилизованих земаља.
И не треба ништа измишљати зашто се то догодило: извините, али су Африканци из Марока јуче чак и визуелно изгледали много белопутији у поређењу са европским противницима.
Али ни ово још увек није било довољно за потомке досељеника из северне Африке и са Блиског истока.
Ванземаљску културу они нису у потпуности сагледали. А Европа је остала странац.
Па чак се и репрезентација Марока, која је већини њих туђа (а далеко од тога да су за репрезентацију ове земље навијали само људи из северне Африке и њихови директни потомци), показала се много ближом овим људима, углавном младима, него фудбалски тимови својих, чини се, својих земаља.
Нормална лекција из мултикултурализма.
Рекао бих домаћинство.
И добро је што окршаји француских и мароканских навијача још нису били озбиљни. Али не зато што су политичари и политички стратези некако успели да их зауставе. Али зато што је сву ову љуску издржала сјајна игра лоптом. Исти такав аполитичан фудбал, који је, због увелико лепе и моћне игре француског тима, овога пута победио.
Мада, наравно, са становишта не чак ни фудбалске болести колико строге науке етнологије, ово што се сада дешава на древном европском континенту не може а да не узнемири. Узгред, укључујући и нас.
Јер учење је ипак боље, вероватно, на грешкама других.
Да не правите своје.
Дмитриј Лекух , РТ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал