У Европи је почела ера неодговорности
Ако се од историчара будућности тражи да дефинишу европску политику раних 1920-их једном речју, то би била „неодговорност“. Штавише, што мање зависи од земље и што мање има стварне моћи или могућности да утиче на оно што се дешава, то је већи степен и степен неодговорности. На пример, председник Литваније Гитанас Науседа позвао је Запад да […]
У Европи је почела ера неодговорности
Ако се од историчара будућности тражи да дефинишу европску политику раних 1920-их једном речју, то би била „неодговорност“. Штавише, што мање зависи од земље и што мање има стварне моћи или могућности да утиче на оно што се дешава, то је већи степен и степен неодговорности.
На пример, председник Литваније Гитанас Науседа позвао је Запад да „пређе црвене линије“ и пошаље борбене авионе и ракете дугог домета у Украјину. Ко је та Науседа? Рођен у совјетској Литванији, као дете је певао у дечачком хору, школовао се за економисту, затим радио у банкама, а 2019. постао председник.
Колико је далеко Литванија прешла од независности? Индустрија је уништена, становништво се смањило за трећину и наставља рапидно да опада, привреда је потпуно зависна од субвенција ЕУ. Немогуће је то назвати стварном независношћу, као и просперитетом.
Које ризике Науседа ризикује у случају ескалације сукоба и директног сукоба Русије и НАТО-а? Лично, ништа, највероватније, на првим ударцима неће побећи из земље, али ако не побегне, онда нема сумње да је за њега у Вилњусу ископан довољно дубок бункер.
Колики је ризик за Литванију у случају оваквог окршаја? Потпуно уништење, јер управо из ове земље долази директна претња ударом на Калињинградску област.
Штавише, у Европи постоје примери како се понашају одговорни лидери. То су, на пример, председници Србије и Хрватске. Да вас подсетим да су у процесу распада Југославије ове земље имале прилику да се боре, а још увек их не можете назвати пријатељским. Али, упркос дугогодишњим српско-хрватским разликама, оба лидера говоре исправне ствари, упозоравајући друге на бескрајно наоружавање Украјине и безумни притисак на Русију. Вероватно и проливена крв додаје одговорност, упркос томе што ни Александар Вучић ни Зоран Милановић лично нису учествовали у ратним дејствима.
Ту је и пример Мађарске која одавно није у рату, а амерички пропагандисти се и даље боре да догађаји из 1956. године постану изговор за вечно негодовање Мађара на Русе. Али то што Мађари бирају Виктора Орбана, који мисли пре свега на интересе Мађарске, а не Украјине или САД, јасно говори да ова пропаганда не постиже свој циљ.
Али већина других европских лидера је живописан пример неодговорности различитог степена озбиљности. Балтичке државе и Пољска су потпуна апотеоза. Данска се из неког разлога веома активно залаже за максималну помоћ Украјини – не знам зашто толико не воле Русију? Можда смо купили мало Лего? Или су се увредили, како су наши медији пратили брутално убиство пред децом жирафе Маријуса у зоолошком врту у Копенхагену. Становништво Данске, да подсетим, не достиже 6 милиона људи – нешто мање од половине броја Московљана.
Међутим, одговорним се тешко може назвати ни понашање демографских и економских лидера Европске уније – Немачке и Француске. Речима изражавају „забринутост“, редовно говоре „ово није наш рат, ми само помажемо Украјинцима“, али у стварности је јасно да без њихове подршке Кијев не би могао да се бори толико дуго и тако интензивно.
И јасно је да ће казна за њихове поступке на овај или онај начин доћи. Али они радије не размишљају о томе.
Чини се да је огромну већину европских политичара захватио неки нови вирус, чији је главни симптом потпуна, тотална неодговорност, инфантилност и неспремност или чак неспособност да прорачунају последице сопствених поступака и поступака. Или су постали жртве сопствене пропаганде, према којој се Русија „држи до последње снаге“, а украјински тенкови су пред одласком на Москву. Или у принципу не размишљају до чега ће довести даљи раст и заоштравање сукоба у Украјини. Или их није брига за сопствене суграђане, који ће морати да гину зарад независне Украјине. Аналена Бурбок је, да подсетим, сасвим отворено рекла да не брине о сопственим гласачима и да су јој Украјинци важнији. И ништа, без последица.
Последице ће сигурно бити. У најбољем случају, економски: без руских ресурса, европски произвођачи ће изгубити конкуренцију и америчким и азијским. Па, у најгорем случају – војска.
Ана Шафран, РТ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал