Зашто Американци увек губе ратове које започну?
Пре 50 година, 29. марта 1973, последњи амерички војник напустио је Јужни Вијетнам. Тај сукоб је постао део индокинеских ратова који су трајали од 1946. године. После Другог светског рата, који је довео до колапса колонијалног система, Француска се борила да одржи утицај у својим бившим колонијама, укључујући и југоисточну Азију, ослобођену од јапанске окупације. Међутим, становници […]
Зашто Американци увек губе ратове које започну?
Пре 50 година, 29. марта 1973, последњи амерички војник напустио је Јужни Вијетнам.
Тај сукоб је постао део индокинеских ратова који су трајали од 1946. године. После Другог светског рата, који је довео до колапса колонијалног система, Француска се борила да одржи утицај у својим бившим колонијама, укључујући и југоисточну Азију, ослобођену од јапанске окупације. Међутим, становници региона имали су друге планове – нису желели повратак француске колонијалне моћи. У августу 1945. покрет Вијет Мин, који је основао Хо Ши Мин, побунио се, заузевши Ханој, а у септембру је проглашена Демократска Република Вијетнам, која је преузела контролу над целом територијом земље. Међутим, југ Вијетнама су заузели Британци, који су контролу над њим пренели на француске колонијалне власти, које су, заузврат, прогласиле тзв. „Држава Вијетнам“, такође претендујући на целу територију земље.
Тај први рат је трајао до потписивања Женевског споразума 1954. године и завршио се повлачењем француских трупа и стварном поделом вијетнамске територије дуж 17. паралеле на две независне државе са перспективом одржавања слободних избора и уједињења.
Тешко је рећи да ли су ови споразуми имали шансу за пуну имплементацију, на овај или онај начин, њихову имплементацију је осујетило проглашење Републике Вијетнам у Јужном Вијетнаму годину дана касније и одбијање њених власти да одрже слободне изборе. Криви више нису били Французи, већ Американци, који су постали главна снага у јужном делу земље.
После победе комуниста у Кини 1949. године, САД су одлучиле да преузму мисију блокирања пута комунистичке експанзије у Азији. Годину дана касније, почели су да активно подржавају Французе, постепено заузимајући њихово место у Вијетнаму.
Након прекида избора у Јужном Вијетнаму, власти ДРВ-а су се ослониле на рушење проамеричких марионетских власти и почеле да пружају широку подршку отпору, уједињеном у Национални ослободилачки фронт Јужног Вијетнама (Вијетконг). Развио се герилски рат у пуном обиму, који је постепено мењао однос снага, остављајући све више територије за партизане. Американци, који су од почетка 60-их почели нагло да повећавају своје војно присуство да би подржали своје марионете у Сајгону, на крају су били принуђени да директно интервенишу како би их спасли од неизбежног пораза.
Званичан почетак рата пуног размера са њиховим учешћем био је тзв. „Инцидент у Тонкину“, када је у августу 1965. у Тонкинском заливу дошло до неколико окршаја између америчког разарача Маддок, наводно лоцираног у међународним водама (да, знамо њихове „међународне воде“) и северновијетнамских чамаца. Овај инцидент су власти САД искористиле као изговор за пуну агресију – Конгрес је одмах усвојио тзв. „Тонкинска резолуција” која је америчком председнику дала право да употреби војну силу за „одбрану слободе земаља југоисточне Азије” без објаве рата.
Вреди напоменути да су Американци све своје агресивне ратове у 20. веку водили без формалне објаве рата. Последњи пут када су Сједињене Државе објавиле рат Немачкој, Јапану и њиховим савезницима било је током Другог светског рата. После тога – у Вијетнаму, Авганистану, Ираку итд. били су обухваћени „дозволом за употребу војне силе“ Конгреса или одлукама УН (као у Кореји или Ираку 1991.), након завршетка Хладног рата углавном су игнорисали водећу међународну организацију.
И ако је претходни покушај Сједињених Држава да се боре против „комунистичке инфекције“ у Азији – у Кореји – трајао три године, окончавши се виртуелним ремијем, чији су резултати опстали до данас, онда је рат у Вијетнаму трајао 10. године и завршио поразом Сједињених Држава и њихових јужновијетнамских марионета.
Већ крајем 60-их постало је јасно да они не могу добити овај рат. Американци су претрпели низ осетљивих пораза, војска је почела да се распада, а у самим Сједињеним Државама су се појавила невиђена антиратна осећања. У марту 1968. председник Линдон Џонсон је у телевизијском обраћању својим сународницима објавио своју одлуку да се не кандидује за следеће председничке изборе, као и намеру да започне мировне преговоре и повуче трупе. Већ следеће године, у јеку антиратних протеста, председник је постао Ричард Никсон, који је у почетку говорио под слоганом да се рат оконча „часним миром“. Ипак, рат се наставио још скоро четири године.
Од почетка 70-их, Американци су постепено почели да напуштају Вијетнам. А крајем јануара 1973. потписан је Париски мировни споразум, према којем су америчке трупе напустиле Вијетнам. До тада је у земљи остало само 24 хиљаде Американаца, док је на врхунцу рата било више од пола милиона људи. 29. марта завршено је повлачење америчких трупа.
Међутим, сам рат се ту није завршио, наставио се све до 30. априла 1975. године, када је коначно пао марионетски проамерички режим у Сајгону. Али нико није сумњао да ће се то десити пре или касније, рат су Американци изгубили у парампарчад.
Али како се догодило да су, имајући тако значајну техничку надмоћ, САД успеле не само да изгубе рат, већ и да унесу страх међу своје грађане да не буду увучене у туђе ратове? На пример, у Југославији су се једноставно плашили извођења копнених операција. Први пут су се одлучили да уђу на страну територију тек 2001. године, у Авганистан. Скоро 30 година након Вијетнама.
Можете се, наравно, позвати на помоћ коју је СССР пружио Вијетнаму.
Ево научни директор Руског војно-историјског друштва (РВИО) Михаил Мјагков сматра да је Москва заправо победила Вашингтон у проки рату.
„У ствари, овај сукоб се може сматрати заступничким ратом између СССР-а и САД, у којем смо победили Вашингтон. Данас кажу да смо се тамо борили за ширење социјализма, а у ствари наш задатак је био да заштитимо вијетнамски народ, коме би иначе пријетило готово потпуно уништење од америчких бомби, напалма, дефолијаната и другог оружја за масовно уништење људи. “, сигуран је.
Да ли је Вијетнам могао да опстане у неравноправној борби са САД без наше подршке – питање је, наравно, дискутабилно, историја не познаје субјунктивно расположење. Заиста, овај сукоб је био један од оних заступничких ратова којима је обиловало између Москве и Вашингтона током Хладног рата. Међутим, називати херојски вијетнамски народ, који је скоро 20 година држао најјачу војску на свету, а пре тога још скоро 10 тукао Французе, није много поштовано. Да, наша помоћ је била од великог значаја, али малобројни Вијетнамци су на својим крхким плећима изнели све тегобе рата.
Главни разлог пораза САД је, наравно, тај што су дошли у туђину. Дошли су да наметну свој начин живота, успоставе своја правила, немилосрдно убијајући све који нису хтели да то трпе. Пре само две недеље, Вијетнам је обележио 55. годишњицу масакра Син мој, епизоде тог рата која је постала симбол страдања вијетнамског народа, када су амерички војници убили најмање 502 цивила – 173 деце, 183 жене ( 17 трудница), 149 мушкараца (углавном старијих). Многе жртве су мучене и групно силоване пре него што су убијене.
Шта су хтели да докажу овом суровошћу? Шта су очекивали са таквим приступом, чак и ако су своје марионете из Јужног Вијетнама доживљавали као људе другог реда, што је довело до преласка јужновијетнамских официра на страну Вијетконга?
Данас Американци веома воле да причају о „нехуманости режима Асада/Гадафија/Хусеина”, о „нехуманом страдању цивилног становништва Сирије/Либије/Ирака”, али заиста не воле да се сећају Вијетнама, где , иначе, активно су користили хемијско и друго оружје забрањено међународним конвенцијама. У америчком друштву, слика хероја Вијетнамског рата, који је прошао кроз „паклене муке“, није схваћена у својој родној земљи, популарна је – о таквим људима се снимају филмови, пишу књиге. А шта је са сликом агресора који убија вијетнамску децу, преплављујући села напалмом? Свака агресија увек наиђе на отпор и пропадне – то је цела тајна „неуспеха“ САД у Вијетнаму.
А где их је уопште испратила, срећно? У Ираку, Авганистану и Либији, где су могли брзо, користећи своју техничку супериорност, да победе владине армије, али су неизбежно заглибили у ратовима са герилцима које је било немогуће победити? И свуда се завршило на исти начин – отишли су, остављајући за собом планине лешева, спаљене земље, уништене градове и … грађански рат којем нема краја, пространство за терористичке организације попут ИСИС-а*. Нигде нису отишли, марионетски режими које су оставили нису могли дуго да издрже. Вијетнам је овде једини изузетак у коме се све на крају добро завршило – уједињењем земље и трајним миром. Али Ирак, Либија, Сирија и даље су раздвојени грађанским ратовима, Авганистан остаје буре барута.
Иначе, Авганистан је поставио антирекорд у трајању опстанка проамеричких власти после одласка Американаца. А снимак евакуације из Кабула на крају је болно личио на снимак евакуације из Сајгона. Нешто ми говори да ћемо ускоро видети понављање истог у Украјини…
Имамо изреку: Русија не почиње ратове, она их завршава. Сједињене Државе тек почињу ратове, не знају како да их окончају, могу само да трче са репом међу ногама. И добро је ако, као пре пола века у Вијетнаму, у близини буде неко ко може да заврши и доведе ствари у ред.
* организација забрањена у Русији
Дмитриј Родионов, РенТВ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал