Оснивање Суда и Тужилаштва БиХ било је у супротности са Дејтонским споразумом зато што Устав БиХ (Анекс 4. Споразума) не предвиђа постојање централних правосудних органа и одређује да правосуђе остане у искључивој надлежности ентитета. Начин како су централни правосудни органи успостављени такође је противуставан зато што је то постигнуто декретом Високог представника ослањајући се на фикцију Бонских овлашћења, уместо на начин који је Уставом предвиђен, сагласношћу ентитета. Тзв. Бонска овлашћења и њихова (зло)употреба од стране Високих представника у БиХ представљају перманентни напад на Дејтонски споразум и његову деградацију, што је, уз константно прекорачење Дејтонских овлашћења од стране Високих представника, фактор сталне дестабилизације БиХ. Оснивање Суда и Тужилаштва БиХ је управо последица ове силом наметнуте анти-дејтонске ситуације. Описана перманентна деградација Дејтонског споразума, и то првенствено од стране западних сила и Турске, првенствено је усмерена на слабљење Републике Српске и њено постепено утапање у централизовану БиХ, какву Дејтонски споразум не познаје, и чији је покушај стварања био и основни разлог за избијање рата у БиХ 1992. године. Досадашњи рад Суда и Тужилаштва БиХ, осим већ описаних анти-дејтонских основа, није допринео успостављању правде у БиХ. Напротив, њихов рад је до сада био крајње пристрасан, првенствено у корист бошњачко-муслиманске стране, што је извор сталних тензија у БиХ и додатне опште дестабилизације прилика у држави. Упркос горе наведеном, руководство Републике Српске је, од 2011. показивало спремност на постизање компромиса, у виду реформе институција Суда и Тужилаштва БиХ. Нажалост, до сада то није довело ни до каквих реформи, чак и уз напоре и посредовање ЕУ. Првенствено из тих разлога, руководство Републике Српске је посегло за институтом референдума, где би грађанима Републике Српске било омогућено универзално демократско право да се о питању даље сврсисходности Суда и Тужилаштва БиХ, али и о ширем питању недемократског и анти-дејтонског начина наметања закона у БиХ, јавно изјасне, путем следећег референдумског питања: „Да ли подржавате неуставно и незаконито наметање закона од стране високог представника међународне заједнице, а посебно наметнуте законе о Суду и Тужилаштву Би“Х и примену њихових одлука на простору Републике Српске? Ако се, пре истека законских рокова за расписивање референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, не постигну опипљиве и од релевантних међународних фактора гарантоване темељне реформе рада и мандата Суда и Тужилаштва БиХ, Република Српска има демократско право да распише референдум на ком би грађани Републике Српске имали могућност да се демократски изјасне по овом питању. Нико нема право да оспори основно људско и грађанско право грађанима Републике Српске да, путем референдума, јавно изразе своју демократску вољу, и сви напори у том правцу крше основна демократска права заснована на универзалним вредностима и повељама, које су постале саставни део европског демократског поретка и његових вредности.
