Мигранти су постали централна вијест европских информативних емисија. Медији свакодневно извјештавају о драматичним дешавањима на македонско-грчкој граници. Проблеми с мигрантима постају све већи, а излаза из постојеће ситуације као да нема. Нови мигрантски таласи очекују се током марта и априла. Ко од мигрантске кризе има корист, а ко искључиво проблеме и штету? У контексту овог питања треба имати у виду намјеру Турске да „запосли“ Грчку, чија острва одавно својата. Ердоганов циљ је да мигрантским таласима изазове економски и безбједносни колапс Грчке. Ердоганове неоотоманске амбиције рапидно расту. Међутим, није Турска једини профитер на мигрантској инвазији. Покретањем мигрантских таласа Турска је политику и привреду ЕУ бацила у руке Сједињених Држава. Сценариј за прољеће је написан: на заштитну ограду на државној граници биће гурани жене и дјеца. Хиљаде, претежно младих људи, покретаће масу на ограду. Гушење дјеце, до чега би могло доћи у случају стампеда, биће у центру медијске пажње. Након тога би услиједио медијски линч Грчке и Македоније, држава којима је Меркелова намијенила улогу чувара границе ЕУ. Значајна улога у мигрантској кризи предвиђена је и Србији. Улога Србије је да прима мигранте које ће Грчка и Македонија морати пропустити, јер у њиховом заустављању неће моћи користити оружје. Оне који на силу у Србију уђу из Македоније, Србија неће моћи да пропусти даље, јер ће границе Хрватске или Мађарске бити ограђене и обезбјеђене војском. Њихове границе чуваће НАТО јер је НАТО добио задатак да запосједне и чува границе ЕУ, уз изузетак Грчке. Грчка је препуштена сама себи. С друге стране, Србија треба да збрињава мигранте који ће по основу реадмисије бити враћени из ЕУ. Много тога указује да се у позадини мигрантског таласа крије опасна намјера да се мигранти „усидре“ на ободу ЕУ, тј. на централном Балкану (Грчка, Македонија, Србија, дијелом и БиХ) што је прећутни договор САД, Меркелове и Ердогана. Примјетна су веома млака реаговања Меркелове у осуди Турске везано за контролу кретања миграната. НАТО зауставља чамце и бродове који из Либије превозе мигранте у Италију и друге земље ЕУ, те из Либије више и нема миграната, али Турска пропушта чамце који плове ка Грчкој, што значи да је централни Балкан предвиђен за велики мигрантски камп. Постоји и подплан, креиран од ментора Исламске државе, првенствено Ердогана, да би се настала ситуација могла искористити против „малих Руса“, односно Срба, у смислу да се са Косова дотури оружје борцима Исламске државе који су инкорпорирани у мигранте. Они би требало да у садејству са ОВК, паравојском Албанаца, постану значајна оружана снага и у функцији стварања Велике Албаније. Уосталом, свакодневно бацање сузавца у Скупштини Косова, и велики протести који су се ових дана могли видјети у Приштини, увод су у стварање Велике Албаније. У пројектованим ратним дешавањима на удару би били Срби на сјеверу Косова, југ Србије, затим западни дио Македоније, сјеверни и западни дијелови Грчке, али и грчка острва која Турска намјерава да анектира. Развој догађаја, наравно, неће бити подређен турским и албанским жељама, већ ће на њега утицати и спремност угрожених држава и народа да се бране. У том смислу Македонија је показала далеку већу организованост и озбиљност од Грчке. Аустрија, такође, води осмишљену државну политику према мигрантима, те своје активности координише са свим земљама које се налазе на тзв. балканској рути – Хрватском, Србијом и Македонијом. Изостављена је Грчка због уочене дисфункционалности. Све што се дешава везано за мигранте само је једно поље на „великој шаховској табли“ Бжежинског, а за низ „шаховских поља“ написан је веома занимљив сценариј. Америчка и руска страна постигле су договор о примирју на Блиском истоку, што охрабрује, јер међународна јавност стиче утисак о приближавању ставова, али сваки договор Сједињених Држава са Русијом заснива се на тактичким разлозима. Креатори америчке спољне политике у руском предсједнику Путину виде препреку коју је неопходно уклонити ради остваривања дугорочних циљева, а стратегија политичког рушења Путина заснива се на оптужбама да силом осваја територије, чиме проузрокује ратна жаришта. Путин је препрека плановима којима се Русија жели одсјећи од западног тржишта и капитала, а продаја руских енергената усмјерити искључиво према Кини. Цијени се да би на тај начин кинеско руководство одустало од Новог пута свиле, савезништва са Ираном и потребе да експлоатише изворе нафте и гаса на Блиском истоку. Амерички стратези процјењују да би губитак западног тржишта довео до економске стагнације Русије, с обзиром да продаја енергената западноевропским земљама чини половину руских буџетских прихода, те би реализација плана у наредних пет до десет година за резултат имала распад Русије. Стога ће се провоцирати сукоби на Кавказу, а америчка дипломатија ће истовремено радити на конфронтацији Русије са балтичким земљама. Трећи правац дјеловања биће одсијецање Русије од Арктика, у чему значајну улогу треба да имају нордијске земље. Наиме, на амерички подстицај, Шведска, Данска, Исланд, Финска и Норвешка треба да ометају пролаз руским бродовима одређеним морским рутама, а у плану је и затварање ваздушних путева за руске авионе. Све су прилике да ће се конфронтација Турске и заливских земаља са Русијом и Сиријом сводити на отежавање снабдјевања руских трупа у Сирији. Истовремено, радиће се на јачању подсахарског крила Исламске државе, Боко Харама и других радикалних исламских фракција, како би се створила фрагментација централноафричких земаља, богатих рудама, нафтом и дијамантима. Сукоби у овом дијелу Африке треба да ослабе све израженије кинеско присуство. На јавној сцени све ће, вјероватно, изгледати другачије. Америчке дипломате ће се залагати за мир, наводиће да не желе повратак у Хладни рат, и износити да немају ништа против Русије. слика http://srbin.info/2014/01/08/sirija-krenuo-rat-unutar-rata-zestoki-medusobni-skubi-islamista/
