Разбијајући окоштале и демодиране демократске принципе по којима грађани оцењују власт, а не обрнуто, премијер Србије је, овога пута пред нордијским привредницима, по ко зна који пут, јавно критиковао народ. Између стања у коме се Србија данас налази и срећне скандинавске будућности испречили су се непредузимљиви грађани који су изгубили радне навике и нису научили да буду предузетници. По премијеровој процени, потребно је око сто година како би се менталитет грађана променио и приближио нордијском (протестантском), коме се премијер тако често и тако јавно диви. На знам на основу чега је премијер извео закључке које је извео, не знам да ли их је извео сам или му је неко помагао, али чињенице му не иду наруку. Постоктобарска политичка елита је за мање од једне деценије разградила државу. Успела је да уништи индустрију и ослаби пољопривреду, успела је да уништи домаћи банкарски систем, да уништи културни, образовни и медијски простор. Листа је дуга. У том деструктивном процесу стотине хиљада грађана је остало без посла и перспективе, а део предузетних Срба се иселио и заувек напустио земљу, склањајући се од реформатора – спасилаца. Једни разлог због кога систем како-тако функционише су управо предузимљиви грађани који у општем безнађу и даље не губе наду. Огроман број људи, без претеривања и патетике, у дневној је борби за живот и у њој не посустаје. Све што се могло урадити предузимљивошћу, голим рукама, главом, малим улагањима, у Србији живи и бори се. Сектор услуга је у Србији фантастично развијен и непокривеног простора готово да нема. Од занатских, медицинских и интелектуалних услуга свих врста, од трговине до туризма, од пекара и продавница брзе хране до елитних ресторана, од хостела до малих хотела, све је покривено и препокривено. Овај сектор више не може да апсорбује оно што индустрија отпушта. Конкуренција је беспоштедна, готово нездрава. Оно што Србији мањка су индустријски погони и индустријски предузетници. У 21. веку они не настају преко ноћи и на ледини, нити настају у систему који је уништио оно што је постојало и чији је царински систем широм отворио врата страној роби. Индустрија тражи велика и дугорочна улагања. Индустријски предузетници не могу настати, нити могу опстати у систему у коме банкарски систем нема никаквог интереса да подржи индустријски развој, и у коме држава више брине о интересима странаца, него о интересима домаћих предузетника. И најважније, развити се индустријски није исто што и поље прећи. Нема привредног развоја тамо где нема јасне индустријске или пољопривредне стратегије, где не постоје ни дефинисани приоритети нити механизми за снажну и систематску подршку домаћој привреди. Не недостаје предузимљивост, већ фали квалитетан државни апарат, фали усмеравање и помоћ, на начин како су то радиле све земље које су се успешно развиле. Само у амбијенту економске наиве и глобализацијских флоскула може се веровати како ће странци развити земљу, па им зато ваља платити да дођу. То је пут у колонизацију, не у индустријализацију. На истој линији економске наиве је и друга премијерова теза, изнета такође пред нордијским привредницима, да су стабилне јавне финансије основни услов напретка. Нису. Када би заиста било тако, данас би пред државама попут Авганистана, Судана или Хаитија, Босне и Херцеговине, Македоније или квази државе Косова, била сјајна економска будућност, боља од српске. Све набројане државе имају и нижи буџетски дефицит и нижи јавни дуг од Србије, али биће да то није најважније. Јавне финансије јесу важне, али се њихова стабилност може одржавати рестриктивно – кроз бедне плате и пензије, кроз јадно стање инфраструктуре, војске, здравства, школства или културе, на пример. Динамичан привредни развој који Србија још увек нема, једини је пут ка истински здравим јавним финансијама. Обрнуто не важи! Но, вратимо се основној тези с почетка текста. Људи предузетничког духа су у свим друштвима у мањини, док већину чине савесни и употребљиви радници чија ментална структура није предузетничка. У Србији ће увек бити пасивних и лењих људи који чекају да новац падне с неба или да им га неко донесе кући, али ни то није само српска особеност. У Србији, можда више него другде, има и болећивих родитеља који не би да им се деца муче радом. Али, поред деце из таквих кућа, постоје и деца која раде и која се лавовски боре. Драма Србије није у непредузимљивости и лењости њених грађана, већ у неспособности, непрофесионализму и очајном квалитету њене безидејне политичке, и не само политичке, елите. Нема реторике иза које се та основна чињеница може сакрити. Пословни консултант (Политика) http://www.nspm.rs/hronika/nebojsa-katic-o-lenjosti-naroda-i-javnim-finansijama.html
