Када неком странцу кажете да сте из Србије, обично вас сажаљиво упитају да ли вам је тамо много хладно, мислећи на Сибир. Онда ви покушате да му објасните да Сибир и Србија нису исто, да је Србија заправо на Балкану. Е, онда им буде мало јасније, а ваша позиција нимало боља, јер, можда на Балкану није хладно као у Сибиру, али су тамо стално наки ратови. Додуше, има и оних „мало боље упућених“ који ће вас гледати попреко, јер су слушали шта су им годинама сервирали њихови политичари и медији, па је Србија за њих ништа друго до расадник злочинаца. Назвао ствари правим именом, и испао крив: Марко Ђурић А док, ето, просечан грађанин неке земље на Западу није баш сигуран шта је Сибир, а шта Србија, њихови лидери су нешто сасвим друго. Они, наиме, врло добро знају где је Балкан, и где је на том Балкану Србија. Јер, ништа се у овом делу Европе већ више од две деценије није догодило, а да они у то нису уплели прсте. Најпре је крвавим ратом уништена Југославија, а онда су НАТО авиони бомбама покушали да докрајче оно што је од Србије остало. Уследио је погром на Косову, срушена је заједница Србије и Црне Горе, а две године касније Србија је добила најачи ударац када је Косово је добило зелено светло од Запада да може тек тако да прогласи самосталност. Данас, осам година касније, српска битка за Косово и даље траје. аТако је Србија имала ту „срећу“ да добије позивницу за улазак у ЕУ, и тада је кренула трновитим путем поплочаним свиме, осим звездама. Кренуле су уцене, условљавања, а кад год би стигла нека похвала са Запада, знали смо да после тога чека још неки ударац. И после веома бурног периода на Балкану, намеће се питање: Шта нам је то сада страшни Запад спремио? У последњих неколико месеци, често смо чули да пут ка Бриселу води преко Косова. Додуше, никад то нико није отворено рекао. Увек би напоменули да је Србија на добром путу, али… Увек је ту било и то „али“, после кога би уследило да је главни услов за отварање преговора са ЕУ договор са Приштином. А између редова, могли смо да прочитамо шта се крије иза тог „услова“, и шта тај договор заправо значи. Недавно су медији објавили да су САД и Европа толико бесни због пораза њихове политике у Босни и Херцеговини и слабљења њиховог утицаја на Балкану, да су Србији и Републици Српској спремили паклени период. Тако Бањалуци прете санкције и изолација, а Србији нови притисци због Космета. И заиста, сасвим случајно баш сада, Косово се поново намерачило на српску имовину, па на све начине покушавају да се домогну Трепче. С друге стране, ни из Брисела не стижу лепе вести, па је Марко Ђурић поручио да за сада нема ништа од примене Споразума о телекомуникацијама, „јер је Србија уцењена и налази се пред ултиматумом“. Те његове речи се нису баш свиделе премијеру Александру Вучићу, који сада, у јеку своје славе, кад га цео свет види као главног фактора стабилности на Балкану, не жели да чује да се Србија налази пред неким ултиматумом. И ето, сасвим случајно, поново је он у најтежој позицији, а заправо је једини који не жели да назове ствари правим именом. Србија јесте поново пред ултиматумом, поново је уцењују, нешто траже, па само то су свих ових година и радили. Зар због тих уцена Србија није недавно окренула леђа Српској, зар већ дуже време не траже да се одрекне Русије, зар и то питање признања тзв. Косова већ годинама не лебди у ваздуху? Јер Запад одустати неће, то нам је јасно. А како ће Србија овог пута одговорити на уцене које стижу из Брисела? http://www.vesti-online.com/Vesti/Iz-naseg-ugla/603880/Sta-nam-to-strasni-Zapad-ponovo-sprema
