Совјетски премијер Косигин: Могао је бити директор компаније General Motors
Изложба „Феномен Косигина“ посвећена је судбини истакнутог државника совјетског периода у контексту историјске епохе. А када је реч о Косигину, та епоха је практично цела историја Совјетског Савеза. Он је био сведок и грађанског рата, и деценија Стаљинове власти, и Великог отаџбинског рата, и Хрушчовљевог „отапања“, и Брежњевљевог „застоја“.
Рођен је у петроградској радничкој породици. Његова каријера у Совјетском Савезу је била вртоглава. Најпре је одслужио војни рок у Црвеној армији и радио у систему кооперације у Сибиру, затим је завршио Лењинградски текстилни институт. Краће време је био директор текстилне фабрике, а 1938. године је изабран за шефа Лењинградског градског савета народних посланика, тј. постао је руководилац другог по величини града Совјетског Савеза. Годину дана касније је постављен за министра (у то време народног комесара) текстилне индустрије. Косигин је тада имао само 35 година.
Како совјетска прошлост утиче на односе Русије са светом?
Спасавање индустрије у ратним годинама
Алексеј Косигин је имао изузетне организаторске способности, што се у пуној мери испољило током Великог отаџбинског рата. Само неколико дана након почетка рата он је постављен за заменика начелника Савета за евакуацију при Влади СССР-а. Савет је имао огроман задатак да на исток земље евакуише хиљаде индустријских предузећа из оних подручја СССР-а која су могле заузети Хитлерове трупе.
Овај тежак задатак је успешно обављен. До почетка 1942. године на исток је пресељено 2.500 индустријских предузећа, која су често одмах после истовара и склапања почињала са радом практично на ледини. Према оценама историчара, за успешну евакуацију је у великој мери заслужан Косигин.
„Пут живота“
У јануару 1942. године Косигин је послат у Лењинград, који је тада био у обручу немачких и финских трупа. Задатак му је био да организује евакуацију стотину хиљада Лењинграђана и снабдевање града у условима опсаде.
Гласови Опсаде Лењинграда
У Лењинграду је Косигин учествовао у стварању такозваног „Пута живота“, тј. трасе преко залеђеног Ладошког језера која је била једина веза између Лењинграда и слободне територије. „Пут живота“ је омогућио да се изгладнелом граду дотурају намирнице и да се из њега евакуишу онемоћали житељи. Иако се звао „Пут живота“, ипак је на њему владала смртна опасност, јер је стално био изложен нападима немачке авијације и артиљерије. Возила су често тонула јер је лед пуцао под њиховим теретом, али тај пут је био једини спас.
Захваљујући „Путу живота“ из Лењинграда је евакуисано преко 500.000 људи. Поред тога, по дну језера је спроведен цевовод кроз који је у град стизало неопходно гориво. Кажу да се Косигин до краја живота поносио успехом који је постигао „Пут живота“.
Опсада Лењинграда: 872 дана борбе против нациста, глади и хладноће
Стаљинова наклоност
По завршетку рата Косигинове административне способности су добродошле, тако да је био постављан на разне функције. Сматра се да му је Стаљин био наклоњен и да га је зато још 1940. године изабрао за свог заменика у Влади. Многи су уверени да је Косигин избегао репресије поводом такозваног „Лењинградског случаја“ управо захваљујћи Стаљиновој наклоности.
Са друге стране, Косигинов унук Алексеј Гвишиани сматра да је његов деда „био потребан власти као практичар и стручњак који уме да обавља конкретне послове у привреди и да постиже конкретне резултате. Други то нису умели“. Административни дар совјетског политичара својевремено су (током 1960-их) истицали и страни медији. Тада је амерички лист Newsweek написао: „Такав човек би могао бити на челу велике корпорације као што је Ford или General Motors“.
Када је на власт дошао Хрушчов, Косигин је у почетку подржао унутарстраначку борбу новог генералног секретара, али се затим зближио са онима који су били против Хрушчова. Тако је после Хрушчовљеве смене Косигин постао председник совјетске Владе, и на тој функцији је остао практично до своје смрти 1980. године. На тој дужности је оборио и својеврсни рекорд – одржао се на њој дуже него ико други откако та институција постоји у Русији од почетка 20. века.
Илустрација: Виктор Кошевој / TАСС
Златна петолетка
Као премијер од 1964. године Косигин покушава да преуреди совјетску планску економију и да уведе у њу елементе тржишта. Захваљујујћи његовим реформама предузећа постају самосталнија и добијају право да сама успостављају односе са добављачима и потрошачима, и да задржавају део зараде. Све те мере су брзо донеле свој плод, тако да друга половина 1960-их спада у периоде са највишим темпом развоја совјетске економије. Конкретно, период од 1966. до 1970. године добио је назив „златна петолетка“.
Реформа је, међутим, имала и „другу страну медаље“. Предузећа нису имала могућност да подижу цене (јер су оне остале под контролом државе) тако да су све мање улагала у производњу, а све више у плате запослених. Тако је због све већих прихода становништва расла и инфлација. Из тог разлога Косигинова реформа постепено почиње да се обуставља. Међутим, искуство те рефрме је искоришћено већ средином 1980-их, у време перестројке.
Како оценити перестројку