4 истакнута Србина којa су страдалa служећи Русији

Пуковник Николај Н. Рајевски одвео је 5000 добровољаца у српско-турски рат 1876-78. Погинуо је код Алексинца, 20. августа 1876. Сматра се да је управо он послужио Лаву Толстоју за лик грофа Вронског у роману «Ана Карењина».

Цар Николај Други и краљ Петар Први, Санкт Петербург 1910. Извор: Архивска фотографија

Последњи руски цар Николај Други трагичну судбину своје породице и царства запечатио је одлуком да са Аустроугарском зарати због Србије. «Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења.» - изјавио у својој беседи 1932. године владика Николај Велимировић

У периоду између два светска рата група од 20 козака, бивших војника Беле армије генерала Врангела, после евакуције Крима примљених у Војску Краљевине Југославије, погинула је у окршају са шиптарским бандама на југословенско-албанској граници. Сахрањени су у црногорској варошици Плаву, хиљадама километара далеко од родне груде, у земљи који су бранили су као да им је властита отаџбина. У борбама за ослобођење Београда, октобра 1944. погинуло је 4350 војника Црвене армије. Руски добровољци православну браћу на Балкану нису заборавили ни  деведесетих година прошлог века. На ратиштима од Босанске Крајине до Косова и Метохије страдало је 40 руских добровољаца.

Постоје и обратни примери, Срба који су погинули за Русију. «Руска реч» изабрала је четири  најпознатија примера.

1. Михаил Андрејевич Милорадовић, генерал, херој Отаџбинског рата 1812.

Извор: Архивска фотографија

Претоставља се да су се његови преци из Херцеговине преселили у Русију негде у 17. веку. Прадеда чије је име носио, био је повереник цара Петра Великог за Балкан, чији је задатак био да провери истиност млетачких гласина, да у брдима изнад Боке Которске живи слободан православни народ, који се активно опире турској власти. Управо се посета пуковника Михаила Иљича Милорадовића и сусрет са владиком Данилом Петровићем на Цетињу 1711, сматра успостављањем руско-црногорксих односа.

Михаил Андрејевич рођен је 1771. у Санкт Петербургу. Током своје блиставе војничке каријере стигао је до чина генерал-пуковника. Ратовао је заједно заједно са легендама попут Суворова и Кутузова. Истакао се у ратовима са Турцима и Наполеоном. Наполеонову инвазију на Русију дочекао је на месту војног управника, генерал губернатора Кијева. У легендарној Бородинској бици налазио се на челу резевне милиције, а стратешки важну победу под Вјазмом, Руси су постигли под његовом командом. У дефинитивном слому Наполеонових армија Михаил Андрејевич имао је такође запажену улогу, када је командовао савезничким армијама у бици код Лајпцига 1813.   

Захваљујући великим ратним заслугама, генерал Михаил Андрејевич 1818. постаје генерал-губернатор престоног Санкт Петербурга. Када је у граду букнуо устанак Декабриста 1825. (Сматра се првим покушајем револуције у Русији, коју су подигли официри и племићи, незадовољни избором Николаја Првог за цара. У Николајеву корист претходно је абдицирао старији брат Константин, кога су декабристи желели да виде на престолу). Устаници су се окупили на Сенатском тргу, где их је посетио Милорадовић, који је користећи свој велики ауторитет готово успео да устанак обузда на самом почетку. Током његовог обраћања побуњеницима, млади официр Петар Каховски пуцао у леђа Милорадовићу. Каховски је због овог злочина касније обешен.

Последња жеља смртно рањеног генерала била је да цар ослободи од кметовске зависности све сељаке (1500 људи) у његовом спахилуку. Жеља му је испуњена, а сахрањен је у Александријско-Невској лаври у Санкт Петербургу.

2. Алекса Дундић, херој грађанског рата

Извор: Архивска фотографија

Можда и најпознатији Србин, који је страдао за Русију и једини на листи који није стекао генералски чин. С обзиром на популарност међу бољшевицима, те блискости са легендама револуције маршалима Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим, нема сумње да би и Дундић, да је дожвео крај грађанског рата, стигао до генералског чина.

О његовом животу до Октобарске револуције мало се зна. Родом је највероватније из Далмације, зна се да је као младић отишао у Аргентину и тамо се издржавао као пастир. Почетком Првог светског рата бива мобилисан у Аустроугарску војску, где убрзо стиче подофицирски чин и постаје првак у мачевању у конкуренцији подофицира. У борбама око украјинског града Луцк, бива заробљен од стране Армије Царске Руске.

Заробљеним аустроугарским војницима и официрима из реда јужнословенских народа, Руси су нудили избор да приступе Српској добровољачкој дивизији. Дундић је то са одушевљењем прихватио, за разлику од рецимо Јосипа Броза који је ту могућност одбио и одлучио да остане у заробљеништву. Након Фебруарске револуције у Русији, Дундић се придружује бољшевицима и учествује у многим важним биткама у војсци црвених. Гине пред сам крај грађанског рата, у окршају са Пољацима код града Ровно у Западној Украјини.

Појединци су оспоравали српско порекло Дундића, наводећи да је он био Хрват. Међутим познати писац Исак Бабељ, у свом делу «Црвена Коњица» Дундића описује као «Србина, храбријег од свих». У сећањима његовог ратног команданта маршала Буђонија, Дундић је такође окарактерисан као Србин, као и у делу совјетског писца Владимира Богомолова из 1975. У његову част изведено је неколико совјетских позоришних представа и снимљено филмова, укључући и совјетско-југословенско копродукцију из 1958. У овом, једном од првих домаћих филмова рађених у боји, главну улогу тумачи Бранко Плеша, с тим што Дундићева биографија није у потпуности веродостојно представљена. Алекса Дундић је одликован Орденом црвене заставе, у више руских градова постоје улице које носе његово име, укључујући Санкт Петербург и Москву.

4. Андрија Бакић, последњи заробљени генерал Беле армије

Извор: Архивска фотографија

Родио се последњег дана 1878. године у Андријевици, тадашња Књажевина Црна Гора. После завршене основне школе у родном граду, школовање наставља у Београду. Након оптужбе да је учествовао у организовању Ивањданског атентата на краља Милана Обреновића 1899, Бакић бежи у Русију.

У Одеси завршава кадетску школу, учествује у Руско-јапанском рату 1905, а из војске се повлачи у  1913. због лошег здравственог стања. Његово одсуство из војске није дуго трајало. Одмах по избијању Првог светског рата Бакић подноси захтев за враћање у војну службу, веома се истиче у борбама на Западном фронту, у којима су Немци масовно користили хемијско оружје. Стиче низ ордена и ратних медаља, од којих је најзначајнији орден Светог Георгија четвртог степена. Фебруарску револуцију дочекао је на Северном фронту као командат 55. Сибирског пука. Као заклети монархиста, по револуцији бива смењен са положаја.

У Самари прилази Привремој влади адмирала Колчака и добија положај начелника Сизренске области. Потом бива премештен у Оренбург, где командује корпусом уралских Козака. Након низа пораза Беле армије у грађанском рату, заједно са атаманом Александром Дутовим, повлачи се у кинеску покрајину Сикјнаг. Под притиском Бољшевика, кинеске власти белогардејцима ускраћују госпопримство, Бакић се повлачи у Монголију, одакле наставља борбу. Ухваћен је и стрељан у мају 1922. године. Ликвидација његових трупа сматра се дефинитивним сломом организованог оружаног отпора бољшевичким властима 

.     

4. Мустафа Голубић, генерал НКВД-а, Херој Совјетског Савеза

Извор: Архивска фотографија

За разлику од већине својих земљака, који су прихватајући исламску веру током векова турске окупације потпуно изгубили и националу копчу са прецима, Мустафа Голубић, стасити младић из херцеговачког Стоца, сматрао се Србином.

У Првом Балканском рату пријављује се доборовољно у четнички одред Воје Танкосића. За испољену храброст, од стране регента Александра добија орден «Обилића». У Првом светском пролази многа бојишта, Албанску голготу и на крају учествује у пробоју Солунског фронта. Битан детаљ у животу Мустафе Голубића било је пријатељство са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, вођом Црне руке. Један је од ретких који су у монтираном «Солунском процесу» сведочили у Аписову корист.

Разочаран стрељањем пријатеља, Голубић одлази на студије у Швајцарску, где успоставља везу са агентима Коминтерне и убрзо се сели у Москву. Завршава школу за официре НКВД-а, добија држављанство СССР-а и почиње да ради за Четврту секцију ГПУ, при НКВД-у. Један од задатака ове секције било је и организовање ликвидација политичких противника совјетског режима широм света. О његовом раду у НКВД-у испредају се бројне легенде, као нпр. да је по задатку службе путовао у САД и тамо освојио срце највеће холивудске диве Аве Гарднер. Поједини југословенски историчари тврде и да је Мустафа Голубић био главни организатор ликвидације Лава Троцког у Мексику. За ово нема потврде ни у једном совјетском извору, који славу за елиминацију отопадника Троцког приписују Павелу Судоплатову.   

Непосредно по окупацији Краљевине Југославије Мустафа Голубић се обрео у Београду. Мисија због које се у турбулентним временима вратио у отаџбину остала је до дана данашњег покривена велом мистерије. Спекулише да је управо он био главни организатор дизања у ваздух заплењеног арсенала Војске Краљевине Југославије у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941, приликом које је погинуло око 2500 цивила, као и низа других диверзантских активности.

Било како било, два дана после диверзије у Мустафин београдски стан проваљује Гестапо и хапси га под лажним идентитетом, као Луку Ђерића. Спекулише се такође да је окупатору потказан управо од стране својих партијских другова из окружења Јосипа Броза, који није крио страх да је Голубић у Југославију упућен да преузме руководсто над КПЈ.

Ако је неко људско доживело муке окованог Прометеја, онда је то Мустафа Голубић у Гестапоовом затвору. После 52 дана бруталног мучења, током кога није признао ни како се зове, однет је у шаторском крилу у данашњи Пионирски парк, посађен на столицу и стрељан. Након ослобођења Београда, агентима СМЕРШ-а пошло је за руком да открију његов гроб. Тело је ексхумирано, а аутопсијом је утврђено да су му све кости биле поломљене. Посмртни остаци Хероја СССР-а и великог српског партиоте Мустафе Голубића пренети су у Москву, где су сахрањени са највећим војним почастима.