Mesec dana tišine o smrti o kojoj se u Srbiji ništa ne zna

Zvao se Šoib (Shoib) Tasal. Imao je 21 godinu. Bio je iz Avganistana. Život je izgubio pre tačno mesec dana u Srbiji.

Njegova smrt objavljena je u jednoj objavi na društvenim mrežama. O slučaju se i dalje ne zna mnogo detalja.

Organizacija "No name kitchen", koja pomaže ljudima u pokretu, objavila je da je Šoib Tasal poginuo na granici sa Hrvatskom, nakon što ga 11. aprila udario voz.

Aktivisti su pozvali pratioce da pomognu Šoibovim roditeljima da prikupe novac za troškove transporta njegovog tela.

"Ovo je surova realnost života u pokretu i života na evropskim granicama, gde su ljudi nasilno i nezakonito vraćani", stoji u opisu objave.

Srbija se nalazi na takozvanoj Balkanskoj ruti kroz koju ljudi u pokretu, koji beže od rata i siromaštva, prolaze u nadi da će se domoći zemalja Evropske unije.

Irina Fer (Fehr), volonterka "No name kitchen", za Radio Slobodna Evropa (RSE) kaže da su informaciju o smrti mladića iz Avganistana dobili od ljudi u pokretu, a da ih je kasnije kontaktirala i porodica Šoiba Tasala.

"Bili smo u bliskom kontaktu sa njima i pomogli im u organizovanju repatrijacije tela, a podrška koju smo mogli da ponudimo članovima porodice uglavnom je uključivala prevod, kontakt sa pogrebnim preduzećem i deljenje kampanje za prikupljanje novca na našim društvenim mrežama", kaže Fer.

U međuvremenu, na sajtu "Go fund me" objavljen je poziv za donacije, u kome je potvrđeno da će većina prikupljenih sredstava biti iskorišćena za pokrivanje troškova transporta tela u Avganistan, a da će ostatak biti poslat Šoibovim roditeljima.

"Zajedno možemo da se pobrinemo da Šoibova porodica može da mu pruži pravi oproštaj i pronađe utehu u ovom teškom trenutku", piše u opisu kampanje.

Irina Fer kaže za RSE da je povratak tela roditeljima u Avganistan bilo uspešno, što nije uvek slučaj, jer se za mnoge smrti migranata nikad ni ne sazna.

Rođak Šoiba Tasala, Fariduljah Koršid (Faridullah Khorshid), za RSE kaže da je Tasal najpre, nakon što je završio 12. razred obrazovanja u Avganistanu, otišao u Tursku, a da je potom, pre par meseci, došao u Srbiju.

"Imao je težnje za boljim životom u Evropi. Nažalost, njegov put nije prošao po planu i on je tragično preminuo", kaže Koršid, naglašavajući da ni sama porodica nema mnogo informacija o smrti Šoiba Tasala.

Nije poznato kako je došlo do smrti ovog dvadesetjednogodišnjaka.

"Postoje različite priče o tome koji su događaji doveli do njegove smrti, a mi ne znamo šta se zapravo dogodilo", kaže Irina Fer u razgovoru za RSE.

Iz Ministarstva unutrašnjih poslova, kao ni iz Komesarijata za izbeglice i migracije, nisu odgovorili na upit RSE da potvrde i daju više informacija o smrti Šoiba Tasala.

Irina Fer kaže da organizacija "No name kitchen" nije bila u direktnom kontaktu sa policijom, ali da je ona svakako bila upućena u ovaj slučaj.

Izvršni direktor beogradskog Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović slaže se da bi, ako je do smrti došlo nakon udarca voza, policija morala da uradi uviđaj.

Nevidljive smrti u Srbiji

Radoš Đurović ističe da Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila nema podatak o broju smrti duž granice i unutar teritorije Srbije, te naglašava da tačan broj nije moguće ni znati.

"Mi mislimo da se za određen broj ljudi koji su preminuli ni ne zna. Oni se vode kao nestali ili se za njih raspituju prijatelji, rodbina iz zemlje porekla ili iz nekih zemalja Evrope gde su oni krenuli, a da se nikad nije utvrdilo šta se sa njima zapravo i desilo", kaže Đurović.

Kako dalje objašnjava, moguće je da je u pitanju mnogo veći broj stradalih, a da se to nikad ni ne utvrdi.

"Dunav, Drina, Tisa – to su reke koje su velike, na kojima ljudi mogu da se udave kada pokušaju da prelaze granicu i takve situacije su se i dešavale, tako da je moguće da jedan broj ljudi nikada nije ni identifikovan", navodi Đurović.

Međutim, pored utapanja u rekama, uzrok smrti može biti i udarac struje, smrzavanje ili saobraćajna nezgoda.

"Stradali su i kad su se prevozili, pa ostajali u zatvorenim kamionima, u cisternama takođe – to je isto način kada ljudi izgube vazduh i nastradaju", objašnjava Đurović.

Milica Švabić iz nevladine organizacije "Klikaktiv" kaže da postoji zvanična procedura u smrtnim slučajevima, ali da se u praksi ona ne poštuje.

"Zvanična procedura kaže da kad se telo nađe, treba da bude prebačeno u mrtvačnicu u najbližoj bolnici, gde će se uraditi obdukcija i, ukoliko lice nema identifikaciona dokumenta kod sebe, uzeće se DNK materijal za eventualno neku kasniju analizu i upoređivanje", ističe Švabić.

Preminuli se potom sahranjuje kao NN lice pod određenim brojem.

"Međutim, mi smo leta 2020. dobili nezvanične informacije putem telefona da vrlo često kada vide da je u pitanju migrant, odnosno izbeglica – a to utvrde samo na osnovu fizičkog izgleda i boje kože – da oni uopšte telo ne šalju na obdukciju, ne uzimaju DNK materijal, već samo direktno šalju na groblje i vrši se sahrana", kaže Švabić.

Iz Komesarijata za izbeglice i migracije nisu odgovorili na upit RSE koliko je zvanično preminulo migranata na teritoriji Srbije od početka krize 2015. godine.

Prema poslednjim dostupnim podacima iz oktobra 2021, oko 70 izbeglica i migranata poginulo je ili umrlo u Srbiji od 2015.

Iako novih zvaničnih podataka nema, aktivisti iz regiona napravili su bazu "4D", u kojoj dokumentuju smrti migranata na takozvanoj Balkanskoj ruti.

"Klikaktiv" se u toku 2020. godine uključio u vođenje ove baze. Milica Švabić iz ove organizacije kaže da se podaci najčešće prikupljaju iz medija, što ne predstavlja pravi broj žrtava.

"Mi smo beležili one vesti koje su bile u medijima, ali i ono što smo saznali radeći na terenu od drugih izbeglica, smrtne slučajeve koje su nam oni prijavljivali i slučajeve na kojima smo radili", kaže Švabić.

U bazi "4D" zabeleženo je preko 80 smrtnih slučajeva u Srbiji do januara 2022. godine.

Kada je reč o svetskim podacima, prema informacijama Međunarodne organizacije za migracije, broj stradalih i nestalih od 2014. godine je preko 55.000.

Pušbekovi ne spečavaju pokušaje prelaska granica

Prakse pušbekova (vraćanja ljudi u zemlju iz koje su ušli) od strane država na Balkanskoj izbegličkoj ruti često su veoma nasilne, ističe Radoš Đurović.

"Pošto su oni u nemogućnosti da se ikako vrate u zemlju odakle su došli nekoliko hiljada kilometara daleko, sa čestim pušbekovima i nasiljem ti ljudi u stvari rizikuju sve više u nadi da će uspeti u jednom trenutku da granicu Srbije i pređu i nastave put Evropske unije", kaže Đurović.

On podvlači da nasilje ne odvraća ljude da nastave dalje, već da zbog njega migranti sve više rizikuju i nalaze opasnije načine da pređu granicu, često dovodeći svoj život u opasnost.